Српски план за раст и развој, корак ближе ка ЕУ

Улазак Србије у Европску унију процес је који траје већ деценију и по. Дискурс о ЕУ у Србији је за то време претрпео велике промене. Стање на Косову и рат у Украјини створили су један реалполитички, реторички ковитлац у којем се стиче утисак да су многи заборавили на разлоге због којих се Србија и определила за европски пут – развој, просперитет, стабилност и мир. То се може постићи само ако Србија пронађе најбољи начин да се интегрише у заједничко тржиште ЕУ и себе учини незамењивим делом европске економије. На сву срећу, решење се само намеће. Будућност индустрије електричних возила и батерија, као и снабдевања критичним сировинама је једно од централних питања за доносиоце одлука у Бриселу и у томе лежи велика прилика за Србију, јер њени ресурси, али и потенцијал за развој производње Европи нуде сигурност у једном изузетно несигурном ланцу снабдевања.

У домаћој јавности поново се отвара питање пројекта „Јадар”, односно отварања подземног рудника литијума и његове прераде. Истовремено са актуелизовањем ове теме у Србији, најављено је преко десет литијумских пројеката унутар Европске уније, који ће бити реализовани у наредним годинама и то у водећим земљама ЕУ, попут Немачке, Чешке и Финске. Ово јесте охрабрујући показатељ унутар ЕУ да је одрживо рударство могуће. Уколико то јесте тако, онда пројекат „Јадар” може да донесе огромне користи за економски просперитет грађана Србије јер је по јавно доступној економској студији, коју је спровела ЕРГО агенција из Лондона, у питању највећа инвестиција у модерној историји земље док вертикална интеграција може да води чак и до осам одсто БДП-а Србије и до преко 20.000 радних места.

Ланац снабдевања електричних возила почива на темељу сировина попут кобалта, никла или литијума. Проблем лежи у томе што ЕУ у набавци тих сировина данас у потпуности зависи од појединих држава које су или несигурни партнери, као нпр. Кина, или на супротним крајевима планете, попут Канаде и Аустралије. Европи треба поуздан, али и приступачан извор ових сировина од којег је не деле читави океани и континенти. То је велика прилика за Србију јер ЕУ не доноси само инвестиције и приступ заједничком тржишту, већ и највише стандарде када је у питању заштита животне средине и радне снаге. Зашто Србија не би испунила ту потребу и успут донела огромну економску корист својим грађанима? Фабрике за производњу ЕВ батерија у последње време ничу по Европи, док ће Немачка покренути своју прераду литијума у мају ове године.

Наравно, Србија не сме себи да дозволи да остане само извор сировина. Домаћа производња батерија и електричних возила су реалистичан крајњи циљ, али ипак размак између потенцијала и реалности је велик и због тога је потребно фокусирати се на прве кораке на том дугачком путу. За почетак, Србија може да постане битан играч у набавци критичних сировина за европске фабрике батерија и електричних возила. То не би само отворило врата даљем развоју и позиционирању Србије у ланцу снабдевања, већ би и знатно ојачало позицију Србије у контексту односа са Западом – како су у 21. веку поуздани савезници ретки, тако су велике силе приморане да према њима буду заштитнички настројене јер тако штите и своје националне интересе.

Колико год тема ланца снабдевања електричних возила била важна за будућност Србије и њеног односа са ЕУ, то је само један део знатно шире слике. Раст привреде и економски просперитет не треба да буду апсолутни приоритет сваке власти само зато што ће обезбедити бољи живот грађанима Србије. Наравно, то је на првом месту, али у плодовима сопственог успеха се теже ужива у нестабилном окружењу пуном тензија. Израел је једна од најбогатијих земаља у свету, али просечан Израелац тренутно живи у много већем страху од просечног Србина, иако му је плата неупоредиво већа. Србија не сме то да изгуби из вида, поготово са обзиром на тешка искуства из прошлости. Зато привредни раст мора да иде руку подруку са јачањем економских веза на западном Балкану. Немачка и Француска су провеле већи део своје историје ратујући, али сама помисао на сукоб између те две земље данас делује сулудо због економске интеграције под окриљем ЕУ. Зашто земље западног Балкана не би могле да ураде исто?

Европска унија такође препознаје привредни раст у региону као најбољи начин за успостављање дуготрајног мира. Брисел је недавно усвојио План раста западног Балкана, који подразумева шест милијарди евра економске помоћи у виду грантова и кредита под повољним условима, као и отварање европског заједничког тржишта ка региону са циљем слободног промета људи, добара или услуга. Према речима Урсуле фон дер Лaјен, председнице Европске комисије, овај план има потенцијал да у наредних 10 година дупло повећа економије земаља западног Балкана. Природно, поставља се питање шта тачно ЕУ тражи у замену за ову помоћ? Једини услови су да се спроведу потребне реформе и ради на решавању свих сукоба и спорова са другим земљама. Тренутни (не)успех реформи је посебна тема, али ипак би се требало задржати на решавању спорова.

За танго је потребно двоје, а тзв. Косово тренутно не делује заинтересовано за било какву сарадњу, а камоли плес. Забрана употребе динара на Косову и искључење косовских Срба из визне либерализације се директно супротстављају вредностима на којима почива горе поменути план Европске комисије. Западни Балкан је географски мало подручје и баланс између његових земаља је изузетно осетљив, стога је недопустиво да у његовом срцу постоји нерационални, рушилачки фактор. Србија због тога мора да буде још посвећенија својој улози као главног фактора за мир и стабилност у региону.

Економска интеграција западног Балкана, али и интеграција у заједничко тржиште ЕУ не може да постоји без инфраструктуре. Нажалост, постоји велики размак између западног Балкана и ЕУ када је у питању инфраструктура, према анализи Међународног монетарног фонда, разлика у инфраструктурном развоју западног Балкана и Европске уније износи вртоглавих 50 одсто. Постојећи инфраструктурни пројекти у сарадњи са ЕУ су, према подацима Светске банке, повећали економије земаља западног Балкана за око пет одсто, док раст у будућности може бити знатно већи.

Ипак, не смемо заборавити чињеницу да је пред Србијом и даље изузетно напоран и дугачак пут јер је разлика у развијености у односу на остатак Европе велика. Наш северни комшија, Мађарска, тренутно је на путу да постане европска економска сила на крилима дуготрајних инвестиција у сектор електричних возила. Зато се недалеко од границе са Србијом, у околини Сегедина, гради фабрика светског гиганта у производњи аутомобила, кинеског BYD, док Србија још није кренула ни да врши експлоатацију сировина од којих зависи целокупно тржиште Европе. Са друге стране, заосталост не треба да нас обесхрабри, већ да нам да ветар у леђа јер то значи да имамо много ви[е потенцијала и простора за развој, а Европска унија је тренутно најбољи партнер који нам може помоћи да тај потенцијал испунимо.

Политиколог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa