Словачка између Украјине и Русије

Слободан Самарџија

Словачка није задовољна одређеним клаузулама Договора о сарадњи на плану одбране, потписаним са Сједињеним Америчким Државама фебруара 2022. и тражиће њихову ревизију, саопштено је у Братислави. „Поједини услови споразума нису пажљиво дефинисани и о њима би требало што пре разговарати, пошто једино добро избалансиран договор може да обезбеди жељени ефекат”, изјавио је пре неки дан словачки министар одбране Роберт Калинак.

Поменути споразум којим су назначена правила сарадње са САД и финансирања оружаних снага Словачке, уз поштовање пуног суверенитета земље, није могуће поништити у року од најмање 10 година, и универзални је акт који су потписале и друге земље чланице НАТО-а које су некада биле у саставу Варшавског пакта или су припадале Совјетском Савезу. Oвај акт je био жестоко оспораван од тада опозиционих партија Смер и Хлас, које су за његово прихватање захтевале народни референдум.

У међувремену, хиљаде људи окупиле су се на улицама Братиславе у протесту против актуелне владе Роберта Фица, која се оптужује за приближавање Русији и од које се захтева да Украјини обезбеди већу војну и финансијску помоћ. На рачун владе стижу и оптужбе да покушава да обнови везе с Москвом, како на политичком, тако и на културном плану. Посебан револт протестаната, али и суседне Чешке Републике, изазвао је недавни сусрет словачког министра спољних послова Јураја Бланара с руским колегом Сергејем Лавровом.

Видљиво је да су Словаци оштро подељени у вези с дешавањима у Украјини. Да ли је реч о страху од Русије, или страху од НАТО-а, којем званично припадају, или о релативној близини украјинског бојишта, тешко је рећи. У сваком случају, недавна студија је показала да тек 40 одсто Словака сматра да је Русија главни кривац и узрочник рата у комшилуку. Насупрот њима, 34 процента испитаника кривицу сваљује на Запад, уз опаску да је Русија само изазвана. Чак 17 одсто заступа мишљење да је кривица на самој Украјини и да је проблем у чињеници да су власти бивше совјетске републике вршиле жесток притисак на становништво које говори руским језиком, како на културном, тако и на политичком плану, што је и изазвало револт.

Да ли је пример Словачке само увод у неминовно одбијање средњоевропских држава да и даље учествују у америчком рату у Украјини и колико ће тај бунт имати утицаја на дешавања пред председничке изборе у САД показаће наредни месеци. Оно што је већ сада видљиво јесте чињеница да прелазак бивших совјетских сателита под окриље Запада није донео очекиване погодности. Ниједна од бивших држава Варшавског пакта није доживела благодети ни Аустрије, ни Белгије, ни Грчке или сличних, а камоли стандард најмоћнијих европских земаља какав им је обећаван. Бити занемарено дете у породици није пријатна ситуација, поготово што излаз можда постоји на неким другим странама света.

Оштра подела Европе на исток и запад, каква није виђена ни у време најхладнијег периода хладног рата, није производ локалних несугласица или спорења. Наметнута је, превасходно од Сједињених Америчких Држава и НАТО-а који су за циљ имали потпуно војно и економско заокруживање Русије и њено „избацивање” из свих европских послова. Наравно, кола су се сломила превасходно на оним државама и народима који су годинама били под политичким утицајем Совјетског Савеза.

Цепање СССР-а и слабост Русије из времена Бориса Јељцина само су убрзали процес дистанцирања. Ипак, неке ствари нису могле да буду превазиђене у кратком року. Међусобна привредна зависност „источних” простора била је чврсто утемељена и прелазак у нови табор донео је подоста тешкоћа, пре свега на друштвеном плану. Многа обећања и многе наде остали су неостварени. На све се надовезала реална опасност од ратне катаклизме.

Неодговорне изјаве појединих европских политичара о спремности да се на украјинско бојиште пошаљу и војници западних земаља допринеле су да могућност проширења украјинског рата почиње све озбиљније да се схвата и уноси све већи немир. Словаци знају да су веома близу линије фронта и да би претварање њихове земље у један од пунктова западних оружаних снага могло да им на главе натовари велику несрећу. Притом су свесни и да они који од њих траже жртвовање сами на то нису спремни и ствари посматрају с безбедне даљине.

Словаци не беже од слања хуманитарне помоћи у Украјину. Напротив, свесни своје позиције покушавају да се што боље прилагоде околностима. Ипак, знају и да моћници са Запада не презају да близину украјинског бојишта употребе у сопствену корист. У Братислави су недвосмислено истакли да је помоћ у лековима, храни, обезбеђивању уточишта за ратне избеглице... једна ствар, а слање наоружања и људи сасвим друга. Овде, једноставно, не желе да постану мета ни руске ни америчке стране. Наравно, уколико им то буде дозвољено.