Чаглавица – никад мира

Марко Марковић*

Били су то прави преурањени пролећни дани који су локалној сеоској деци представљали радост понајвише због могућности играња кошарке на локалном сеоском игралишту. Нормалан живот је трајао до мрака, а онда је све прекидано или је наступала родитељска брига.

Управо те најцрње слутње родитеља обистиниле су се 15. марта 2004. године, када је у Чаглавици тешко рањен Јовица Ивић, наш матурант средње Медицинске школе у Грачаници. Три прострелне ране кроз десну руку и ону најтежу кроз стомак. Постојала је велика опасност да искрвари, али је захваљујући великим дозама инфузије и крви спасен.

„Никад мира!”, говорио је видно узрујан један од мештана хладним војницима Кфора за тили час набрајајући мештане: Бранислава Маринковића, погинулог маја 1999. од бомби НАТО-а, Горана Миленковића, који је изгубио живот бранећи отаџбину 1999, Часлава Томића, киднапованог 1999. године, Јордана Ничића, несталог 1999. године. „И ту није крај!”, настављао је и рукама дочаравао набрајање, видно узнемирен, да су и јула исте године бацили ручну гранату на ресторан „Краљ”, да је рањен Драган Симић, који је само пар дана касније преминуо, док је девојчица такође рањена у том нападу преживела, на кућу Видосава Арсића испаљен је пројектил из ручног бацача, на продавницу „Чигра” испаљена је мина из истог оружја и у том трену ту се налазило шест младића од 16 до 18 година, од тога тројица из исте породице Марковић. На путу за Косовску Митровицу 2000. године брутално су претучени Живорад Ничић и Небојша Ракић, а Слободанка Јефтић намерно прегажена путничким аутомобилом пред породичном кућом 16. фебруара 2001. године, након чега је одмах преминула.

„Али вас ни ово не погађа. Као да нисте људи”, причао је С. М. у предвечерје мартовског погрома. Јовица је био жив, дошли су његови другови да протестују због рањавања.

Међу средњошколцима предњачили су другови из одељења тешко рањеног Јовице, међу којима се налазио и Димитрије Поповић, младић који ће само пар месеци након тога бити убијен у Грачаници пред киоском брзе хране.

Протест је почео, а у првом реду до саме говорнице стајала су деца која су у својим рукама држала отргнуте папире из својих свезака на којима су биле исписане пароле: „Слобода, шта то беше?” , као и „ГЕТО” чиме су указивали на стање у којем проводе дане.

А онда је почео дан хаоса, погрома и страха. На његовом крају, док је свитао нови дан, чуло се све мање детонација и пушчане ватре. Од десетак запаљених кућа преостало је само оно што ватра није могла сагорети. Од помоћних објеката, аутомобила и свега онога што се нашло на путу ових погромаша остало је само згариште. На самом путу остале су гомиле разбацаног камења, те се народ пролазећи чудио где само набавише толико камење. Поред главног друма остали су делови поломљене опреме, понајвише пластичних штитова који су оштећени претходног дана. Повлачење погромаша ка Приштини обрадовало је и индијске војнике који су једва дочекали прилику за предах. Многи међу њима сатима су лежали на трави крај пута.

Сукоби су прошли, а страх је остао. Људи су понајвише бринули о својим најмилијима, свесни да и они могу за тили час доживети судбину наших сународника из Крајине, као и оних несрећника који су 1999. године напуштали Метохију. Из тог страха већ након пола године мештани почињу да отуђују део својих имања у делу атара који се наслања на Приштину како би од тог новца купили у остатку Србије кров над главом за случај да морају напустити своје огњиште. Са продајом креће и исељавање српског становништва које је из године у годину попримало све веће размере.

Када се сагледају последице погрома 17. марта 2004. године по Чаглавицу и околину, са ове временске дистанце, лако се уочавају две кључна процеса: погром је био добро организован и није био плод спонтано исказаног незадовољства косовских Албанаца свеукупном ситуацијом на Косову, а други процес је исељавање које и данас траје и, имајући у виду број Срба у Чаглавици, говори да су инспиратори мартовског погрома у великој мери успели у свом науму о протеривању Срба. На оном игралишту и кошаркашком терену све је мање српске деце.

*Историчар и директор Архива Косова и Метохиј