По­зи­ти­ван до­дир Цр­но­тра­ва­ца у из­град­њи пре­сто­ни­це

Те­о­до­ра Па­ла­лић

Од­ра­сли у си­ро­ма­шној ва­ро­ши на па­ди­на­ма Вла­си­не и Че­мер­ни­ка, ни­су има­ли из­бо­ра, не­го да, као и њи­хо­ви оче­ви, од­ла­зе у ве­ће гра­до­ве „тр­бу­хом за кру­хом”, ка­ко би мал­те­ри­са­ли, сла­га­ли опе­ку, до­пре­ма­ли ма­те­ри­јал. На­кон сва­ког за­вр­ше­ног по­сла вра­ћа­ли су се у сво­је оро­ну­ле ку­ће, код же­не и де­це, и он­да би опет цео свој жи­вот ста­ви­ли у јед­ну тор­бу и од­ла­зи­ли на гра­ди­ли­ште. Ста­нов­ни­ци Цр­не Тра­ве су пе­чал­ба­ре­ње пре­но­си­ли с ко­ле­на на ко­ле­но и та­ко по­ста­ли нај­по­зна­ти­ји мај­сто­ри у на­шој зе­мљи. На­род­ни му­зеј, Же­ле­знич­ка ста­ни­ца, згра­да До­ма На­род­не скуп­шти­не, Ге­не­рал­шта­ба, Глав­не по­ште, „По­бед­ник”, Па­ла­та „Ал­ба­ни­ја”... У све нај­зна­ме­ни­ти­је објек­те глав­ног гра­да ути­снуо се дух мај­сто­ра из Цр­не Тра­ве. Они су, пре­ма ре­чи­ма Ог­ње­на Ту­ти­ћа, исто­ри­ча­ра умет­но­сти и јед­ног од ауто­ра из­ло­жбе „Цр­но­трав­ци – гра­ди­те­љи Бе­о­гра­да” у зда­њу За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре на Бе­о­град­ској твр­ђа­ви, по­че­ли да до­ла­зе у наш град у вре­ме вла­да­ви­не кне­за Ми­ло­ша. Њих су овим ве­шти­на­ма учи­ли спо­соб­ни мај­сто­ри из Де­бра, ко­ји су по­кре­ну­ли та­лас пе­чал­би за­јед­но са дру­гим рад­ни­ци­ма из Ма­ке­до­ни­је.

– То је вре­ме кад по­чи­ње из­град­ња и ур­ба­ни­за­ци­ја Бе­о­гра­да, по­го­то­во у дру­гој по­ло­ви­ни 19. ве­ка, при­зна­ва­њем Кне­же­ви­не, а за­тим и Кра­ље­ви­не Ср­би­је, ка­да је по­тре­ба за из­град­њом би­ла на вр­хун­цу. У ат­мос­фе­ри евро­пе­и­за­ци­је Бе­о­гра­да, та цр­но­трав­ска гра­ди­тељ­ска де­лат­ност би­ла је пред пра­вим иза­зо­вом, та­да се они из­два­ја­ју као до­бри мај­сто­ри, сти­чу леп глас ме­ђу мај­сто­ри­ма ко­ји су до­ла­зи­ли из тих ју­жни­јих кра­је­ва – ка­зао је Ту­тић.

Упр­кос то­ме што су уче­ство­ва­ли и у из­град­њи дру­гих гра­до­ва, по­пут То­по­ле, По­жа­рев­ца, Кра­гу­јев­ца, Ни­ша, оста­ли су за­пам­ће­ни као мај­сто­ри ко­ји су оства­ри­ли нај­ве­ћи до­при­нос у из­град­њи ви­зу­ел­ног иден­ти­те­та Бе­о­гра­да. Нај­ста­ри­ји до са­да по­зна­ти обје­кат у чи­јој град­њи су уче­ство­ва­ли Цр­но­трав­ци је­сте ре­сто­ран „Два је­ле­на”.

Пр­ву ге­не­ра­ци­ју мај­сто­ра ко­ји су се афир­ми­са­ли по­чет­ком 20. ве­ка пред­во­ди­ли су бра­ћа Ми­лић и Гор­ча По­по­вић. Они су уче­ство­ва­ли у ре­а­ли­за­ци­ји ку­ће Ми­ха­и­ла По­по­ви­ћа у Кур­су­ли­ној ули­ци, ко­ја је да­нас спо­ме­ник кул­ту­ре. Сам вр­ху­нац цр­но­трав­ске де­лат­но­сти се, ка­ко је об­ја­снио Ту­тић, ве­зу­је за ме­ђу­рат­ни пе­ри­од.

– Бе­о­град је при­лич­но стра­дао у Пр­вом свет­ском ратy и те ге­не­ра­ци­је су се на­шле пред ве­ли­ким иза­зо­вом об­но­ве по­стра­да­лог гра­да и из­град­ње но­вих згра­да. Тад се Бе­о­град зна­чај­но ши­ри па је по­тре­ба за до­брим мај­сто­ри­ма би­ла у то вре­ме нај­ве­ћа. Тад је из­гра­ђе­на згра­да Бе­лог дво­ра, Аграр­не бан­ке, Глав­не по­ште, Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та. Сви ти објек­ти су да­нас спо­ме­ни­ци кул­ту­ре – ре­као је Ту­тић.

Он је по­ја­снио да су Цр­но­трав­ци у пр­вим де­це­ни­ја­ма сво­је де­лат­но­сти би­ли сла­бо обра­зо­ва­ни.

– То су би­ле при­у­че­не за­на­тли­је, нај­че­шће зи­да­ри, па­ли­је, са­мо­у­ки мај­сто­ри, али је екс­пан­зи­ја њи­хо­ве де­лат­но­сти би­ла про­пра­ће­на по­тре­бом да се обра­зу­ју, па су у ме­ђу­рат­ном пе­ри­о­ду у Цр­ној Тра­ви отво­ре­не и две шко­ле – Зи­дар­ско-ка­ме­но­ре­зач­ки курс и Др­жав­на гра­ђе­вин­ско-за­нат­ска шко­ла – ка­зао је и ис­та­као да они у то вре­ме ни­су би­ли је­ди­ни мај­сто­ри у Бе­о­гра­ду, али су има­ли зна­ње ко­је се пре­но­си­ло с ко­ле­на на ко­ле­но, али и број­ност, па су та­ко на при­мер у из­град­њи згра­де На­род­не скуп­шти­не го­то­во сви мај­сто­ри би­ли Цр­но­трав­ци.

Вре­ме­ном су се из­дво­ји­ли и по­је­дин­ци ко­ји су сте­кли ви­со­ко обра­зо­ва­ње па је та­ко Цр­но­тра­вац Ђор­ђе Ла­за­ре­вић, гра­ђе­вин­ски ин­же­њер и про­фе­сор уни­вер­зи­те­та, уче­ство­вао у из­град­њи Па­ла­те „Ал­ба­ни­је”, ко­ја је, пре­ма ре­чи­ма Ту­ти­ћа, је­дан од нај­ве­ћих гра­ди­тељ­ских по­ду­хва­та свог вре­ме­на на те­ри­то­ри­ји Бал­ка­на. Цр­но­трав­ци су и по­сле Дру­гог свет­ског ра­та на­ста­ви­ли да до­ла­зе у Бе­о­град, и то ра­де и да­нас.

– Цр­на Тра­ва је ме­сто са ја­ко ма­лим бро­јем ста­нов­ни­ка, и Цр­но­тра­ва­ца има нај­ма­ње у Цр­ној Тра­ви – ка­зао је Ту­тић и об­ја­снио да се увек зна­ло ко су Цр­но­трав­ци, али не и шта су у Бе­о­гра­ду гра­ди­ли.

– За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре гра­да рас­по­ла­гао је не­ким ин­фор­ма­ци­ја­ма, али оне ни­су би­ле си­сте­ма­ти­зо­ва­не. На ини­ци­ја­ти­ву Удру­же­ња Цр­но­тра­ва­ца Ср­би­је ре­а­ли­зо­ва­на је из­ло­жба, а они су сво­јим ин­фор­ма­ци­ја­ма, и оним ко­је је по­се­до­вао Гра­ђе­вин­ски фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, упот­пу­ни­ли оне ко­је је имао За­вод. Ово је пр­ва из­ло­жба тог ти­па, она у ко­јој се фо­кус не ста­вља на про­јек­тан­те, не­го на гра­ди­те­ље – ре­као је.

На из­ло­жби се мо­гу ви­де­ти сви нај­зна­ме­ни­ти­ји објек­ти у чи­јој из­град­њи су уче­ство­ва­ли Цр­но­трав­ци, као и име­на мај­сто­ра.

Ауто­ри из­ло­жбе су Та­тја­на Ви­де­но­вић, ар­хи­тек­та и кон­зер­ва­тор са­вет­ник, и Ог­њен Ту­тић, исто­ри­чар умет­но­сти.

Ту­тић је ре­као да из­ло­жба пред­ста­вља је­дан фраг­мент цр­но­трав­ске де­лат­но­сти, али ода­бран та­ко да су­бли­ми­ра и осли­ка­ва до­при­нос ко­ји су ови мај­сто­ри оста­ви­ли у пре­сто­ни­ци.

– Иде­ја је да фор­ми­ра­те це­ло­вит ути­сак о из­ра­ста­њу јед­ног гра­да кроз кључ­не фа­зе ње­го­вог ур­ба­ни­стич­ког фор­ми­ра­ња – ка­зао је он.

По­ред по­ди­за­ња спо­ме­ни­ка „Цр­но­трав­цу не­и­ма­ру” у Чу­бур­ском пар­ку, ова из­ло­жба је, пре­ма ре­чи­ма др Бо­шка Сте­ва­но­ви­ћа, пред­сед­ни­ка Удру­же­ња Цр­но­тра­ва­ца Бе­о­град, је­дан од нај­зна­чај­ни­јих ре­зул­та­та ове ор­га­ни­за­ци­је јер, ка­ко је ре­као, она ко­нач­но от­кри­ва у град­њи ко­јих све обје­ка­та су уче­ство­ва­ли ста­нов­ни­ци Цр­не Тра­ве.

Из­ло­жбу је отво­рио Мар­ко Стој­чић, глав­ни град­ски ур­ба­ни­ста, ко­ји је на­гла­сио да је и он по­ре­клом Цр­но­тра­вац, што је, пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу, ве­ро­ват­но раз­лог због че­га се да­нас ба­ви овим по­слом.

Дух Бе­о­гра­да за­ро­бљен је у оно­ме што су Цр­но­трав­ци ура­ди­ли. То не го­во­рим у не­га­тив­ном, не­го баш у по­зи­тив­ном сми­слу, то је по­зи­ти­ван до­дир Цр­но­тра­ва­ца и њи­хо­вог сен­зи­би­ли­те­та – ре­као је Стој­чић.