Интимна прича о имиграцији

26. СОЛУН ДОК

Солун – Награда „Златни Александар” за најбољи филм у главном такмичарском програму 26. Солунског фестивала документарног филма и 12.000 евра припало је иранско-немачком филму „Моја украдена планета” Фарахназ Шарифи, ауторке широког спектра јер овај свој филм потписује и као сценариста и редитељ, сниматељ, монтажер, дизајнер звука и копродуцент.

Овај најновији филм награђиване Иранке, која сада живи у Немачкој, интимна је прича о имиграцији у лични унутрашњи свет, нека врста аутобиографске химне слободи, сећања жене која бележи лепоту свог свакодневног живота у Ирану током Исламске револуције и откривање шта значи волети из даљине и сањати унутар четири зида. Шарифијева твори крхки, готово ручно рађени документарац, прошивен скупљеним инсертима снимака са супер 8-милиметарске камере странаца, као и сведочанствима њеног контакта са мајком, професорком Лејлом која је напустила Иран током тог бурног периода.

Као и у претходном филму „Револуционарна сећања на Бахмана који је волео Лејлу” интимни, породични детаљи такође испливавају на површину, попут сведочанстава о борби њене мајке са Алцхајмеровом болешћу или расветљавања многих тамних тачки из њених сећања. На овај начин Шарифијева пред гледаоце ставља драгоцени колективни и лични архив отклањајући тако сваку сумњу у то шта је у ствари „женски поглед” на све што се у Ирану дешавало и дешава, уједно и придодавајући нове димензије најновијем устанку „Жене, живот, слобода” који је започет у њеној родној земљи 2022. године.

Жири  главног такмичарског програма је препознао и вредности и поруке документарца „Моја украдена планета” и у свом образложењу истакао је следеће: „Филм Шарифијеве је добро осмишљен и дирљив есеј у првом лицу који брилијантно потврђује да свака политичка реалност има подреалност и да отпор долази у многим облицима, међу којима је и онај приватни” . У сличном тону своју одлуку да ауторки овог филма припадне и награда Међународног жирија критике „Фипресци” за најбољи филм дали су и његови чланови. У образложењу критичарског жирија се каже и да је „Моја украдена планета” прави пример „герилског филма који обухвата тајну историју једне земље и њених жена кроз серију кућних филмова и снимака што су кулминирали крвавом револуцијом у настајању”...

Осим филма Шарифијеве у главном такмичарском програму награде су освојили и филмови „Шума” Лидије Дуде (пољско-чешки) и „Залутала тела” Елине Псику (грчки). Читава серија награда подељена је и у низу паралелних такмичарских програма којих је ове године било више него пре, уз чињеницу да је  26. ТИДФ на репертоару имао чак 265 филмова. У том филмском богатству и разноликости доминирали су филмови са квир тематикама. Наговештај да ће бити тако дао је већ и сам овогодишњи филмски плакат у нежноружичастој боји са цртежом два мушкарца у пољупцу. После недавне одлуке Грчке да буде прва православна земља која је легализовала истоплоне бракове, овакав потез самог фестивала могао је и да се очекује.

У програмској секцији „Грађанин квир” са успехом је премијеру имао хибридни документарац Драгана Јовићевића „Топли филм” , а у индустријском делу фестивала, у популарној Агори, наша ауторка Маша Нешковић је заједно са продуценткињама Мајом Медић и Еном Бајракатревић за пројекат „Кафка у Београду” освојила награду „ДОК Лајпциг акцелератор” („пичинг” програм) уз образложење да је ово: „филмски приказ сећања и њихове улоге у стварању међугенерацијског дијалога који постаје темељ откривања индивидуалних идентитета”  и да „кроз прелепу архиву, тим овог пројекта оживљава прошлост и истовремено показује утицај који има на садашњост”. Иначе, овај филмски пројекат настаје и развија се и у сарадњи са „CIRCLE Doc Women Accelerator”...