Мемоари Владимира Ваухника

У издању новосадске „Академске књиге” управо су изашли из штампе мемоари Владимира Ваухника „Међу шпијунима, издајницима и јунацима, Прича о тајној обавештајној организацији (1941–1944) ”, једног од најзначајнијих југословенских обавештајаца 20. века. Књигу је приредио Владимир Петровић. Ваухник је био војни аташе од 1938. до 1941. године у нацистичкој Немачкој за време амбасадорског мандата Иве Андрића, човек који је први открио Хитлерове планове за напад на Југославију и Совјетски Савез, али и вођа једне од највећих обавештајних агенција у окупираној Југославији.

У првом српском издању Ваухникове књиге доноси се и опширан поговор о његовом животу и обавештајној делатности са низом докумената из архиве обавештајних агенција МИ5 и ЦИА. Такође, књига садржи и бројне архивске фотографије које су досад биле непознате на нашим просторима. Међу њима је и фотографија на којој се заједно налазе кнез Павле, Адолф Хитлер и Иво Андрић у Берлину 1939. године, као и заједничка фотографија Хермана Геринга и Иве Андрића.

Владимир Ваухник, истакнути југословенски официр и обавештајац, долази у Берлин 1938. године. Наредне три године провешће као војни аташе у југословенској амбасади у време мандата Иве Андрића. Стварајући обавештајну мрежу на територији Трећег рајха, долази до низа тајних немачких војних података, међу којима су били и планови напада на Совјетски Савез и Југославију. У исто време, Ваухник у Берлину присуствује кључним историјским догађајима.

Немци су га ухапсили после 6. априла и притворен је у берлинској централи Гестапоа, после чега бива послат у Загреб са задатком да устроји рад војске НДХ. Згађен усташким злочинима, користи прву прилику и бежи у Словенију, где са сарадницима оснива тајну обавештајну организацију. У наредне три године Ваухник ће са групом обавештајаца са подручја целе Југославије западним савезницима, пре свега Британцима, доставити мноштво драгоцених података.

Описујући све ове године исцрпно у својим мемоарима, Ваухник саставља изузетну слику ратних година, говорећи о средишту нацистичког зла које је добро познавао и о југословенским приликама обележеним великим страдањима али и идеолошким сукобима који ће одредити послератну судбину земље. Ова књига нам даје прилику и да први пут откријемо устројство британске обавештајне службе у окупираној Југославији.

Драгоценост ових мемоара огледа се добрим делом и у детаљним описима рада обавештајне службе, посебно у тренуцима окупације, али и у представљању ратних стратегија и операција на питак начин. Они су и политичка хроника трусног времена сједињена са причом о животу једног крајње занимљивог човека. И то човека чији су се животни путеви укрстили са невероватним бројем личности које су обележиле историју двадесетог века не само на нашим просторима. Међу тим именима су Иво Андрић, Адолф Хитлер, кнез Павле Карађорђевић, Хајнрих Химлер, Херман Геринг, Вилхелм Канарис, Валтер Шеленберг, Милан Стојадиновић, Милан Недић, Душан Симовић, Драгољуб Дража Михаиловић, Херта Хас, Зоран Мушич, један будући римокатолички светитељ, усташка врхушка, четнички и партизански команданти, агенти енглеске обавештајне службе и Гестапоа...

Владимир Ваухник (1896–1955), југословенски официр и обавештајац словеначког порекла. Као питомац Пешадијске кадетске школе у Марибору учествује у Првом светском рату у Галицији. Након рата завршава Војну академију у Београду и чувену француску Специјалну војну школу Сен-Сир. Предавао је војну стратегију, а 1934. године распоређен је на место начелника штаба Дринске дивизије. Године 1938. бива постављен за војног аташеа посланства Краљевине Југославије у Берлину. Надређени му је био Иво Андрић. У Берлину ће боравити све до избијања рата у априлу 1941. године. Након испитивања Гестапоа, послат је у Независну Државу Хрватску са задатком да устроји рад хрватске војске. Бежи ускоро у Словенију. На челу је обавештајне организације која је за западне савезнике прикупљала податке у целој Југославији. Бежи из Југославије у јуну 1944. године, након што је Гестапо ухапсио већи део чланова организације. Прво борави у Швајцарској, а након рата се сели у Аргентину, где ће живети све до смрти 1955. године. Поред мемоарских записа, објавио је и низ војнотеоријских студија и чланака, најчешће под псеудонимима.