Резолуција 1244 је темељ за решавање питања КиМ

Навршава се 25 година од почетка оружане агресије НАТО-а против наше земље. Памтићемо то као необуздано насиље, разарање и убијање да би се демонстрирала моћ, оправдало постојање и послале поруке шта су и ко су прави циљеви. Агресија је извршена без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а (1975), Нирнбершких принципа и међународног права уопште. Био је то и остаје злочин против мира и човечности. НАТО је, уједно, изашао изван свог уговорног подручја кршећи и сопствени оснивачки акт, а више његових чланице су притом прекршиле и сопствене уставе. Немачка, на пример.

Тако је НАТО 24. марта 1999. вратио рат на тло Европе и још га прогласио за преседан. Комеморативни програм, у чијем спровођењу учествују – Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије, Удружење дијаспора за матицу и Удружење ветерана ВОА, одвијаће се од 22. до 24. марта 2024. године у Београду. Поред представника државних и других институција Републике Србије и СПЦ, очекује се учешће више од 100 пријатеља из иностранства – научника, уметника, дипломата, аналитичара, новинара, филмских стваралаца, политичара.

Програм обухвата изложбе, међународну смотру документарног филма (Југословенска кинотека), Меморијални атлетски маратон од платоа Храма Светог Саве у Београду до Српског војничког гробља Зејтинлик у Солуну, Грчка, полагање цвећа код споменика жртвама агресије, као и Међународну конференцију „Од агресије до праведнијег светског поретка”, Дом Војске Србије, 22–23. март 2024.

Током агресије која је трајала 78 дана, погинуло 1.045 војника и полицајаца, бранилаца земље и око 2.500 цивила, укључујући изнемогле, жене и децу. Још увек није утврђен број људских жртава изазваних одложеним последицама таквих оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом, отровна једињења настала бомбардовањем рафинерија, хемијских фабрика и трафостаница, касетне бомбе. Огромна материјална штета нанета је цивилној привреди, инфраструктури, посебно електропривреди, мостовима, болницама, школама, културно-историјским споменицима.

Шта је решено, да ли је ишта решено? Да ли је Балкан стабилнији, помиренији, просперитетнији? Да ли Европа данас има више више аутономије, стабилности и напретка него пре агресије? Да ли су Уједињене нације, ОЕБС, међународно право и друге институције мира и развоја утицајнији? Или су и то „превазиђене вредности”? Извесно је да се отад број чланица НАТО-а повећао од 19 на 32, да се проширила мрежа америчких и НАТО база, почевши од „Бондстила”, преко Бугарске и Румуније, до Балтика и Финске. Војни интервенционизам је постао глобални феномен.

„Рат против Југославије је вођен да би се исправила грешка генерала Двајта Ајзенхауера током Другог светског рата. Зато се тамо морају накнадно, из геостратегијских разлога, распоредити амерички војници”, саопштили су високи амерички представници својим савезницима 28. априла 2000. године на самиту НАТО-а у Братислави. То је забележио познати немачки политичар Вили Вимер у свом извештају канцелара Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. У истом документу записана је и америчка порука савезницима: „Јасно је да се ради о преседану на који се свако може позивати у свако доба, или ће се позивати.” „Дух је пуштен из боце”, његово враћање назад је тешко изводљиво.

Остаје непобитно да је НАТО, на челу са САД, 24. марта 1999. године вратио рат на тло Европе, увукао Европу у рат против саме себе и повео је у свој концепт ширења на Исток. У том концепту Косову и Метохији намењена је улога базе америчких трупа и одскочне даске. Где су у томе „угрожена људска права Албанаца”?

Агресија је окончана Резолуцијом СБ УН 1244 10. јуна 1999. која је у пакету с договором Милошевић–Ахтисари–Черномирдин од 3. јуна 1999. и Кумановским војнотехничким споразумом од 9. јуна 1999. Од кључног значаја је за Србију да се у свим овим документима, као и у бројним документима који су им претходили (резолуције СБ УН, закључци КГ, Г-8 и др.) потврђује да је покрајина КиМ интегрални део СРЈ, односно Србије као правне следбенице, док се будући статус дефинише као широка аутономија у оквиру СРЈ, односно Србије. Резолуција не помиње, нити оставља простор, за било какав другачији статус КиМ, осим аутономије, или широке аутономије, у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије. Док се не дође до таквог мирног политичког решења, КиМ остаје у статусу територије под мандатом СБ УН.

За Србију Резолуција СБ УН 1244 има трајан значај јер представља најважнији правни ослонац за одбрану суверенитета и територијалног интегритета. Не постоји орган, место или регионална интеграција који би били важнији за мирно, уравнотежено и одрживо решење за питање статуса КиМ од Савета безбедности УН. СБ УН није, нити може пренети своја овлашћења у погледу решавања питања статуса КиМ, која му даје Повеља УН, на другога.

Што се тиче улоге Генералне скупштине УН, она у принципу доноси саветодавне одлуке које, за разлику од одлука СБ УН, нису правно обавезујуће. Такву једну саветодавну одлуку ГС УН је донела 2010, када је, на иницијативу Србије и ЕУ, поверила ЕУ да „олакшава дијалог страна”. ЕУ већ 15 година посредује у том дијалогу и чини се да има разлога за питање – да ли се ЕУ и њене чланице држе статусне неутралности и повереног мандата. Зашто ЕУ избегава спровођење Резолуције СБ УН 1244? Може ли ГС УН затражити извештај ЕУ о резултатима спровођења мандата датог 2010?

*министар иностраних послова СРЈ (1998–2000)