КО ЈЕ УБИО ПУКИЈА

Вест о убиству новинара Иве Пуканића затекла ме је на аутопуту Загреб–Београд негде код Славонског Брода. Наиме, на повратку из Словеније тог поподнева био сам на загребачкој клиници Ребро да обиђем колегу и пријатеља Дениса Куљиша. Од загребачких новинара скоро да га нико и не обилази, али и у болесничкој постељи он наставља да ради и ствара, лаптоп и плазма телевизор су ту. Мало смо разговарали о новинарству, мислим да на просторима некадашње Југославије нема новинара и уредника који боље познаје занат и феноменологију тог посла од Дениса Куљиша. Подсетили смо се некадашњег почетка у „Полету“, па и оних редакција где смо касније заједно радили. Све до 1990. године када су он и Нино Павић основали први приватни лист у СФРЈ, загребачки „Глобус“.

Денис прати све што се догађа у Србији, уосталом пише и за НИН, и има јако позитивно мишљење о садашњој позицији Србије. Наиме, он сматра да је Србија својом спољнополитичком активношћу, посебно око Косова, у последње две године променила свој имиџ и од „лошег“ дошла у позицију „доброг“ момка, да је на делу показала како поштује међународно право, да се „држи реда и цивилизацијског начина решавања проблема“, и да је сада време да све то и наплати у виду кредита и директних страних инвестиција. Он мисли да је Србија сада најсигурније место за страна улагања на Балкану.

„ОК“, кажем му ја, „нека је све то и тако, али шта ћемо са Косовом, ако на тренутак сметнемо судбину људи и историјску димензију тог простора, тамо има само сировина у вредности од неколико стотина милијарди долара“.

„То о сировинама обичан је мит, то нема везе са реалношћу, а као друго, добићете лову од Американаца. Под условом да сте паметни, што значи формално нећете признати независност Косова, а у пракси им нећете правити неке велике проблеме да као држава и постоје.“

Онда сам ја мало гласније поставио питање, шта ако не добијемо лову од Американаца, што је привукло пажњу дежурне сестре и лекара, сестра је одлучно затворила стаклена врата да моје примедбе о сировинама на Косову и америчким парама не сметају другим болесницима, док је лекар изненађено зурио у мене. Изненађен сам био и ја, јер лекар није имао оне уобичајене беле кломпе какве лекари носе овде, имао је беле патике „најке“. Што би могло да значи да су они већ далеко одмакли на путу ка ЕУ, а ми смо још у кломпама.

И онда, на аутопуту, слушајући радио сазнам да је убијен Иво Пуканић Пуки. Несумњиво најхрабрији хрватски новинар после 1991. године. Човек који је направио интервју са генералом Антом Готовином у време док се крио и док га је Хашки трибунал упорно тражио. Па је после тог интервјуа Пуки проглашен новинарем године, али је и приведен на информативни, односно „обавијесни”, разговор у полицију. То му није тешко пало, привођен је више пута и у Туђманово време, али тада је имао заштиту америчког амбасадора у Загребу Вилијама Монтгомерија. Са којим је играо тенис. Монти је вероватно надлежнима рекао оно историјско: „Пукију не паковати“. Као некада, наводно, Тито за Туђмана.

Познавао сам Пукија дуго година. Радили смо заједно у загребачком „Старту“, где је Пуки и започео каријеру као фотограф нагих девојака. Добро му је ишло, сви смо му завидели, Пуки је кружио градом и вребао еротске фото-моделе. Ми смо то објављивали. Народ је то куповао. Најважнији политичари оне Југославије давали су „Старту“ интервјуе, слике нагих девојака нису им сметале. Штавише. Онда се Пуки оженио цуром чија је мама имала ланац ресторана у Немачкој, чиме је показао да није наиван.

Дошао је рат, па године транзиције у Хрватској, екипа која је основала „Глобус“ међусобно се посвађала око пара и акција. Денис Куљиш, Младен Плеше, Мароје Миховиловић, Сина Карли и други прешли су у нови лист „Национал“. Уложили су своје паре и почели да конкуришу „Глобусу“. Пуки се, имајући највише пара, домогао већинских акција у „Националу“. И почео је да уређује лист, да пише политичке текстове, игра тенис, вози најскупље аутомобиле и још више се дружи са америчким дипломатама које је невиђено импресионирао, јер је објављивао све оно што други нису смели.

Пре десетак година послао ми је фотографију са посветом где је он, Пуки, загрљен између Кејт Мос и Наоми Кембел. Текст посвете је гласио: „Да си био паметан и ти би овако.“ Хтео је да видим да је успео. Било ми је драго, јер Пуки је био добар момак. Затим ме је телефоном позвао када је оно СР Југославија губила од Холандије на фудбалском првенству, мислим да је било неких шест нула за Холандију, питао ме је који је резултат, јер као они тамо „немају пренос те утакмице“. Још једном ме је позвао у време НАТО бомбардовања 1999. године да ме пита јесам ли у подруму.

После ме више није звао. У међувремену су се они који су из „Глобуса“ својевремено прешли у „Национал“ посвађали са Пукијем и вратили опет у „Глобус“. Онда је почео да објављује текстове о дуванској мафији на Балкану, криминалу и разним политичарима, о тајкунима, па и о обавештајним играма. Објавио је чак имена и фотографије главних агената британске тајне службе који су радили у Хрватској, Србији и БиХ.

Није знао да на време стане. Или није било неког да му то каже...