Приштинска хапшења Срба личе на отмице

Косовска Митровица – Одбрана Милуна Миленковића Лунета из Косовске Митровице, којем је основни суд у Приштини прошле недеље продужио притвор још два месеца, до 12. маја, уложила је жалбу апелационом суду тзв. Косова у којој тражи да се одреди блажа мера притвора. Захтева се и да се „прихвати већи износ кауције који је претходно од стране основног суда одбијен”. Адвокат Миодраг Бркљач за „Политику” каже да „одлуку о продужетку притвора косовски суд пише по устаљеном шаблону”, као и да „не уважавају доказе одбране који дају гаранцију да ће Миленковић бити доступан правосудним органима у сваком моменту”.

„Скептичан сам, јер косовско правосуђе и суд и тужилаштво имају посебан пик на Миленковића. Уложили смо жалбу где дајемо гаранције да ће Миленковић, који је рођен и живи на Косову, у Косовској Митровици, у сваком моменту бити доступан косовском правосуђу”, каже Бркљач, један од адвоката у тиму одбране Миленковића. Луне се од незапамћено бруталног хапшења 13. јуна 2023. на северу Космета, а потом и полицијске тортуре, налази у притворској јединици високог ризика у Подујеву. На питање „Политике” када би могао да се очекује одговор апелационог суда, адвокат Бркљач каже да иако би суд у овом предмету требало да одлучује по хитном поступку, у пракси је другачије и „за косовски суд не постоји рок”.

Овај случај само је један од најизразитијих примера на који се начин Албин Курти и Приштина обрачунавају са српским народом, посредством бруталних хапшења налик отмицама, а потом продужавања притвора унедоглед, а без основа. Лунета Миленковића тужилаштво терети за наводне догађаје из децембра 2022. у Косовској Митровици, али и за наводне догађаје из маја прошле године у Звечану, а његово веома насилно хапшење је изведено у центру Косовске Митровице у присуству малолетне ћерке.

Међутим, да нема привремена приштинска администрација на челу с Куртијем пик само на њега, докази су и друга хапшења на северу, али и Срба у другим деловима КиМ, посебно у општини Исток и у вучитрнској општини, где је у децембру ухапшен Слађан Трајковић (53). Родом из вучитрнске Бањске, интерно расељен у Косовској Митровици, оптужен је за наводни ратни злочин против цивилног становништва у периоду од 1998. до 1999. године. Ухапшен је непосредно након што су специјалци косовске полиције на административном прелазу Јариње ухапсили Дејана Пантића, бившег косовског полицајца, о којем родбина, па чак и наводно Еулекс нису ништа знали десет дана.

Испоставило се да је све време, од хапшења до тренутка када је „откривено” где се налази, био на само двеста метара од прелаза, у бази специјалних јединица Росу, у контејнеру, где је прва два дана, иако тешко болестан, преседео на лименој столици. Након нечовечног третмана додељен му је кућни притвор, што је један од ретких примера. Трајковић ни после више од годину и четири месеца није пуштен, упркос јемству које су одбрана и породица понудили. Овај бивши интегрисани полицајац, који је у затвору у Подујеву, изгубио је више од 30 килограма. Оптужница је подигнута после десет месеци, а последњи пут на рочишту пре недељу дана, у основном суду у Приштини, где је доведен с лисицама на рукама и с ланцима, делом суђења је сам постављао питања Албанцу који га терети после више од 20 година од наводно почињеног дела.

Трајковић је ухапшен, како су говорили чланови његове породице, „само зато што је Србин”, а исти разлог наводи и Милан Костић, председник привременог органа општине Вучитрн, у случају његовог стрица Зорана Костића (73) из Прилужја. Од септембра прошле године Костић је такође у Подујеву, изгубио је више од 20 килограма, „а иако му срце ради са само 30 одсто капацитета, питање је шта му дају од терапије”. „Лекове доносе без кутије, па је питање шта мом стрицу дају. Човек шест месеци лежи у затвору, још увек се није суочио с наводним сведоцима, а једина истина је да су ударили на домаћина како би заплашили остале Србе, верујући да ће се одселити. Мој стриц је тешки срчани болесник, ноћу га изводе из тамнице, воде код лекара, а питање је коју му терапију прописују. Мој стриц невин лежи у затвору, а држе га без сведока, не прихватају да му се одреди кућни притвор, нити желе да прихвате јемство, где улажемо све што имамо”, каже за „Политику” Милан Костић. Истог дана када и његов стриц, у размаку од сат времена, ухапшени су и Илија Елезовић, председник Удружења ловаца Косова и Метохије, интерно расељено лице из Вучитрна, и Драган Миловић, из Звечана, који од рата с породицом као интерно расељена особа живи у Звечану.

Миловић је од септембра у притворској јединици у Подујеву, а Елезовић је после двомесечног затвора пуштен због тешке болести, да би га тамничење без адекватног лечења у марту ове године одвело у смрт. Само месец дана пре Курти је са својом казненом експедицијом ухапсио Жарка Зарића (70), повратника у село Љубожда у општини Исток. „Ниједног сведока му нису предочили, а седам месеци је на правди бога заточен. Његовим хапшењем желе да протерају српске повратнике у Истоку, који важи за једну од општина с највећим бројем српских повратника. Он се у родно село вратио 2017, да би три године касније био ухапшен док је излазио из Цркве Светих апостола Петра и Павла у Истоку. Истог дана је пуштен, јер против њега није било никаквих доказа. Жарко је типичан пример Србина повратника преко кога Курти шаље поруку онима који су намени да се врате, да то не чине”, каже за „Политику” добро упућен извор, наводећи да је „од Жарка остала само сенка”.

Дугачак је списак утамничених Срба, којима ће по правилу да суди једнонационално албанско веће, а процене указују да је реч о 78 српских затвореника, од којих се 28 терети за тешка кривична дела. Међу њима је и Драгиша Миленковић (52) из Кишнице, тежак дијабетичар, који је својевремено за сведока позвао Албина Куртија, што је основни суд у Приштини, односно одељење за тешка кривична дела и уважило. Хоће ли Курти имати храбрости да се у судници суочи с једним од Срба које прогони – до данас није познато.