Тиватска веза у „јахтагејту”

Таман кад су помислили да дружење тајкуна и политичара на јахтама у Јонском мору можда не заслужује толику пажњу, имајући у виду добро познату чињеницу да вршиоци власти тешко одбијају летовања о трошку богатих познаника, појавиле су се сумње да иза свега стоји „већа прича”. Новинари британских таблоида, али и озбиљних новина попут „Гардијана” и „Тајмса”, открили су међу главним актерима афере „црногорску везу”, односно пословне интересе Олега Дерипаске и британског инвеститора Натанијела Ротшилда у мултимилионском пројекту „Порто Монтенегро” у тиватској луци.

Тиме је поново постао интересантан министар у влади Гордона Брауна Питер Менделсон, који је први нападнут када је кренула прича о августовском дружењу моћника на Дерипаскиној јахти „Квин ка” код Крфа.

Менделсон је, наиме, пре сасвим неочекиваног уласка у владу почетком октобра (био је Браунов заклети непријатељ) четири године био европски комесар за трговину. Када су опозициони посланици и медији почели да сабирају његове вечере са руским „краљем алуминијума”, покренуто је питање сукоба интереса, јер је за време његовог службовања Европска комисија два пута смањила царине на увоз алуминијума, уз огромну корист за Дерипаскин „Русал”.

Афера је највећу политичку штету нанела британском канцелару у сенци Џорџу Озборну, који је по општој оцени зарад ситних политичких поена дирнуо у везе Менделсона и Дерипаске. Испоставило се да је и сам био у друштву на јахти, где се наводно говорило о донацији за његову странку. Ротшилд, његов другар са Оксфорда, био је, кажу, бесан што је овај злоупотребио гостопримство, прекршивши основни принцип клуба милијардера – оно што се догађа на летовању тамо и остаје. Међутим, многи су се питали откуд толико жучи према дугогодишњем пријатељу и да ли је Ротшилд можда настојао да заштити Менделсона, Дерипаску или обојицу.

У сећање се вратио догађај из априла, када је насмејани Менделсон у Бриселу поносно објавио трговински споразум са „сићушном бившом југословенском републиком”, као пут ка њеном чланству у СТО и ЕУ.

Комесар за трговину је тада описао споразум као „прекретницу” и похвалио је „изузетан” напредак Црне Горе ка статусу поузданог светског трговинског партнера, подсећа „Дејли мејл” у опширном тексту са насловом „Мафијашки рај крије тајну тајкунског савеза”.

Луксузна марина „Порто Монтенегро” најављена је као „јадрански Монако”. Напуштена југословенска поморска база продата је 2006. канадском мултимилионеру Питеру Манку (пореклом Мађар), а у преговорима је, као и у случају КАП-а, поново лично учествовао премијер Ђукановић, тврди „Дејли мејл” .

На тендеру је његов „Адријатик маринас” добио закуп некретнине тиватског „Арсенала” на 90 година за релативно мало новца.

Касније се сазнало да иза тиватске супермарине стоје још нека звучна имена попут Дерипаске и Ротшилда, који је са Манком сувласник „Тригранита”, највећег мађарског грађевинског предузимача. Манк је, иначе, власник највећег светског произвођача злата „Барик голда”, у чијем саветодавном одбору седи Дерипаска, док је Канађанин члан сличног тела у „Русалу”.

Ротшилд је наговорио Манка да улаже у Црну Гору, док му је Дерипаска, такође пословни партнер британског плејбоја, наводно „отворио врата” позивајући Ђукановића лично.

У августу је канадски „Глоб енд мејл” писао да је Манк у јуну 2006, непосредно после референдума, довео Ротшилдове (оца и сина) у званичну посету Ђукановићу.

Луксузни наутичко-туристички комплекс, играоница за милијардере, како га поједини медији представљају, моћи ће да прими 850 бродова, од тога 130 јахти дужих од 30 метара. Заузимаће километар обале и 29 хектара земље.

Британски таблоид пише да су радови на црногорском пројекту већ у току, да су увезене огромне палме из Шпаније и венецуелански камен за фонтане. Завршетак првог дела у пројекту вредном 260 милиона евра предвиђен је за следећу годину.

Поврх свега, „Гардијан” је јуче открио да су званичници Европске комисије дали нетачну изјаву о хронологији сусрета Менделсона и Дерипаске и да су они виђени у ресторану у Москви још 2004 – пре првог снижења царина и пре него што је званично преузео дужност европског комесара.