Јунаци нашег доба

Како и по чему се мери успех политичара? Да ли га је могуће измерити за живота или је потребно да прође време, односно да се сачека суд историје? Присталице СПС-а и Слободана Милошевића често су се бранилe баш тако што су говорилe како ће време показати колико је њихов лидер био у праву. Ко зна стварно шта ће писати у историјским уџбеницима за сто година? И ко ће бити јунак нашег доба.

Историчар Милан Ст. Протић каже да се име не ствара преко положаја. "Онај ко је име - то је без обзира на положај. Име се прави у јавности. Име се тешко прави, а лако се губи. Ореол који смо као опозиција стекли 5. октобра јевтино смо прокоцкали."

Чедомир Антић, историчар, каже да у оцени политичара постоји субјективни и објективни приступ. "Субјективни приступ као успех вреднује стицање моћи, новца и славе, а објективни не вреднује долазак на власт већ оно што је политичар урадио, односно дело које је оставио иза себе".

Протић каже да су врло ретки људи који су дугом каријером оставили велики траг. "Дугачак живот увек оставља контроверзу јер човек много ради, па и греши. Питање је да ли би памтили Цезара да је дуго живео. Историја воли страдалнике као што су Кенеди и Ђинђић".

Антић каже да је код нас тешко рећи ко је успешан политичар, јер смо у последњих двадесет година имали неколико великих криза - и друштвену и кризу солидарности, идентитета када смо од Југославије, преко Србије и Црне Горе остали Србија, а све се то завршило кроз кризе и ратове. "У таквој ситуацији политичари су тежили стицању материјалних добара. И после 2000. године доласком демократије политичари се не оцењују према ономе шта раде већ како то изгледа народу. А последњих седам година догађа се да су саветници политичара маркетиншки стручњаци, уместо економски или правни стручњаци. Овде постоји јагма за заслугама, али не и за одговорношћу. Код нас председници странака не подносе оставке, нити се смењују."

Али, нема данас политике која није препарирана маркетиншким алаткама и посредована кроз медије. Да је Слободан Милошевић видео ту очигледност Срби би много боље прошли кроз деведесете године 20. века. Протић има друго име за маркетиншку презентацију политике. Он замера што је политика постала антиинтелектуална. "Постала је естрада и траже се естрадне звезде. Рејмонд Бар је ′разнео′ Франсоа Митерана у телевизијском дуелу, али данас сви знају за Митерана".

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да ако је политичар партијски руководилац онда се његови ефекти мере резултатима на изборима, чврстим држањем сарадника око себе и стварањем страначке мреже. "Важно је колико умете да пливате у једној организацији. А право мерило политичара треба да буде колико је изборних обећања остварио. Шта је урадио на смањењу корупције и сиромаштва, колико је побољшао школство. Колико напредујете у странци и колико одржавате контролу у њој су интерни параметри. Али, политика и политичари нису ствар објективне процене. Зоран Ђинђић је имао фрустрације јер га нису волели, али је ипак морао да уради неке ствари, знајући да оне неће бити популарне".

Дуже време у Србији, према истраживањима, нема ниједног политичара о коме бар половина грађана има позитивно мишљење. Упркос томе, Антић мисли да наша држава ипак напредује, иако верује да су политичари контролисани из иностранства. "Потребна нам је морална обнова, јер човек треба да се бави политиком да би донео добро, а код нас хоће да постану славни. Имате политичаре који свирају или причају да су лепи. Па зашто онда нису музичари или манекени. Држава не би требало да повлађује манама људи, јер за то не добија новац, али овде је влада тржишни културолошки модел. Изградњом институција и тржишном привредом све ће се поправити. Иако се код нас види напредак, потребно је време да буде боље. Покушаји су стални, а учинак политичара ће се видети када умру сви савременици и испише се историја".

Антић мисли да су мотиви за улазак у политику различити са чиме се слаже и Стојиљковић. "Мотиви су различити и има их неколико, али временом јача воља за моћ. Онај ко прави каријеру жели да се одржи, и ако не поседује капитал жели да га створи да би после могао с њим да влада. Људи се везују за лидере, а нарочито за оне који имају велике идеје о нацији, класама", каже Стојиљковић.

Протић мисли да ће упркос томе што смо опседнути политиком и политичарима, из овог доба као велико име остати само писац Душан Ковачевић. "Андрић, Дучић, Ракић и Нушић остали су велика имена али не због политичког ангажмана него као писци".

"Не мора да значи да нису успели ако се не памти њихов политички ангажман. Неки писци имају смисла за политику и могу отворити нека врата, као што је то учинила Вида Огњеновић као амбасадор у Норвешкој. На неке дипломатске положаје послати су неки заслужни, а тај део колача припада по логици и познатим личностима. Неки од њих су добро радили", каже Стојиљковић.

Праведно или не, у случају политичара време је кључни судија. Оно ће одредити да ли је, на пример, Добрица Ћосић бољи писац него политичар, а Вук Драшковић већи политичар него писац. Када их време буде оцењивало мало ће значити став и мишљење Ћосићевих и Драшковићевих савременика. А на крхкост процене савременика указује Протић једноставним питањем "Ко је знао за Тадића пре 2004. године, а сада је он председник републике?" и тврдњом "Ако човек иза себе остави велико дело као Слободан Јовановић, онда ни полувековно брисање његовог имена од стране комуниста не вреди".