​ Управа затвора тврди да није било пропуста

Управа и чувари затвора „Падинска скела”, у којем је од последица вишедневне неописиве тортуре преминуо затвореник Станимир Брајковић (74), били су дужни да брину о безбедности и спрече насиље над сваким осуђеником. Иако је јасно да нису учествовали у злостављању, већ су за то осумњичени цимери из ћелије убијеног осуђеника, и те како се може поставити питање њихове одговорности у злочину који је шокирао јавност.

– У кривичноправној теорији није спорно да се помагање може извршити и нечињењем, ако су лица имала гарантну дужност да спрече трећа лица у извршењу кривичног дела. Затворски чувари и затворска управа имају дужност да одржавају ред у затвору и заштите затворенике. То им је посао за који су плаћени, а њихово пропуштање да то учине чини их помагачима у кривичном делу тешког убиства – сматра Вања Бајовић, професорка кривичнопроцесног права на Правном факултету Универзитета у Београду.

То, другим речима, значи да је и држава одговорна за оно што се догодило у затвору надомак Београда и да породица настрадалог затвореника има право да тужбом захтева накнаду нематеријалне штете.

Одељење за сузбијање корупције Вишег јавног тужилаштва у Београду затражило је јуче од полиције да провери има ли кривичне одговорности тројице стражара и медицинског техничара у КПЗ „Падинска скела” због смрти осуђеника Брајковића. Полицији је наложено да обави разговоре са поменутим особљем, као и са лекаром у овом заводу.

Тужилаштво је, такође, затражило да му се достави медицинска документација покојног Брајковића у вези са извршеним прегледима у заводу.

Само два дана пре него што је затвореник преминуо од последица злостављања, у том затвору су у посети били заштитник грађана и представници Националног центра за превенцију тортуре. Они нису открили да је неки осуђеник у том затвору изложен насиљу.

Управа за извршење кривичних санкција (УИКС) одбија оптужбе да није благовремено реаговала у случају убиства затвореника.

– То је тешка и неодржива оптужба јер је свако наше сазнање и информација документовано и потом усмерено ка другим надлежним органима, што је све лако проверљиво. У складу са Законом о извршењу кривичних санкција, кад наступи смрт осуђеног лица, завод о томе одмах обавештава полицију и тужилаштво, што је и учинио. Управа нема сазнања колико је трајала обдукција нити може да има увид у резултате које добија тужилаштво. Завод је доставио сва своја сазнања тужилаштву – наводе у УИКС за „Политику”.

Против тројице осумњичених за тешко убиство истрагу води Више тужилаштво.

– Запослени који сазна за наводе о злостављању или уочи знакове који на то указују, дужан је да то одмах пријави вођи смене и начелнику службе у којој ради. Лекар пријаву подноси директно управнику завода. Пријава се подноси усмено, а службена белешка се сачињава до краја смене. У њој запослени наводи основне податке о начину на који је сазнао за догађај, као и податке о самом догађају, жртви, сведоцима, наводном учиниоцу, материјалне доказе ако их има. Начелник службе који је обавештен и вођа смене обавештавају управника завода. Уколико су наводи уверљиви само на основу прикупљених доказа у том тренутку, управник обавештава тужилаштво – речено нам је у УИКС на питања о томе каква је затворска процедура у случају сумњи да неки осуђеник трпи тортуру.

Како даље наводе, управник завода одмах упућује евентуалну жртву на лекарски преглед и одређује запосленог, који не сме бити повезан са догађајем, да испита случај у року од 72 часа. На основу тога се покреће дисциплински поступак и обавештава надлежно тужилаштво.

– У случају убиства затвореника Брајковића, не чекајући исход истраге коју воде полиција и тужилаштво, нити тренутак када ће јавност бити обавештена о резултатима истраге, управа је одмах после овог догађаја у фебруару покренула дисциплинске поступке против седморо запослених због сумње да су починили тежу повреду радне дужности. Поступци се воде против пет припадника Службе за обезбеђење и двоје запослених у Служби за здравствену заштиту – додају у УИКС.

Професорка Вања Бајовић сматра да убиство осуђеника који је у затвору био због бацања петарде показује сву апсурдност, колапс и трагедију нашег правосуђа и друштва у целини. Селективна правда, наводи она, заправо значи неправду, а селективност се огледа у томе што много озбиљнији прекршаји, па чак и кривична дела попут убистава и различитих корупционашких афера, пролазе некажњено, док раније неосуђивани човек од 74 године завршава у затвору, због неплаћене новчане казне од 30.000 динара која му је изречена за бацање петарде.

– Први апсурд је чињеница да је суд за овај прекршај, за који је прописана новчана казна од 5.000 до 50.000 динара, раније неосуђиваном лицу од 74 године, изрекао казну од 30.000 динара и то у држави у којој за разнету шаку или убијање пса петардама нико не одговара, а која све важније догађаје обележава спектакуларним ватрометима. Прекршајни суд је имао могућност да учиниоца ослободи од казне, да изрекне опомену или ублажи казну испод прописаног минимума. Али он то није урадио, већ му је изрекао казну већу од просечне пензије у држави – наводи Бајовић.

Други апсурд је, каже наша саговорница, замена ове казне затворском, што јесте у складу са законским решењем, али је решење лоше и треба га мењати у смислу да се неплаћена новчана казна извршава принудном наплатом, као у парничном поступку, а не да се замењује затворском казном у ионако претрпаним затворима. Трећи апсурд је да управа затвора човека од 74 године ставља у ћелију са тројицом двадесетогодишњака, наводи Бајовићева и истиче да се мора поставити питање одговорности затворских чувара и управе.

Мале шансе да нико није знао шта се дешава иза решетака

Звонко Томашевић, пензионисани дугогодишњи затворски чувар, каже за „Политику” да постоји могућност да стражари у КПЗ „Падинска скела” нису знали шта се дешава у ћелији, али да је она мала. Сматра да је овде реч о заташкавању. Камере, објашњава Томашевић, постоје испред сваког павиљона, па може да се провери да ли су стражари обилазили затворенике онако како је то управник прописао.

– У сваком затвору, на неколико места, постоје кутије у које сваки осуђеник, мимо било чијег знања, може да убаци написану примедбу, насиље које трпи. Кључ од тих кутија има само управник завода или особа коју он овласти. Део одговорности могао би, такође, да буде на васпитачима. Они имају групу осуђеника са којима би по правилу, свакодневно требало да разговарају. Такође, са ким ће осуђеник бити у ћелији одређује тим стручњака различитих специјалности, али искључиво управник може да потпише документ о распоређивању осуђених – објашњава Томашевић.

Претпоставља да је управа затвора извесно време знала за насиље, али да није желела да са тим излази у јавност, па чак ни да обавести надређене о томе.

– Када се пожалио на повреде и болове, покојни осуђеник је одведен код лекара. Лекар је, морао, када је видео повреде, Брајковића да пошаље у специјализовану клинику, али и да фотографише повреде. Према информацијама које имам то у конкретном случају то није урађено. Сходно свему наведеном, може да се постави и питање његове одговорности – каже Томашевић.

Сигурност је приоритет у српским КП заводима

У Управи истичу да безбедност у казнено-поправним установама у Србији заузима високо приоритетно место у раду свих служби. У том погледу казнено-поправне установе у Србији, према извештајима Савета Европе, годинама уназад могу да се сврстају у ред сигурних и безбедних затвора поготово имајући у виду високу флуктуацију људи у заводима, кроз које годишње прође између 20.000 до 22.000 људи.

Од 2020. до 2023. године у српским затворима није се десило ниједно убиство.

– Верујемо да је овај трагичан догађај унео узнемирење и неповерење јавности у наш рад и зато искрено жалимо поготово јер годинама уназад радимо на едукацији која се односи на спречавање злостављања. Зато не желимо да јавност стекне утисак да је овај изолован случај модел како наш систем функционише јер то није ни приближно истини – истичу у УИКС.