Све више позиција за стручњаке из Србије

Европска организација за нуклеарна истраживања – ЦЕРН, у Женеви 29. септембра ове године прославиће 70. рођендан. Наша држава, у то време Југославија, била је једна од 12 земаља које су поставиле темеље ове организације. Конвенцију о њеном оснивању у име наше републике потписао је српски физикохемичар, академик Павле Савић. Иступили смо из чланства 1961. и пола века касније у марту 2012. вратили се у ЦЕРН у статусу придружене чланице.

Пре пет година, 24. марта 2019, Србија је званично поново постала пуноправна чланица ЦЕРН-а. Нема значајнијег стецишта истраживања у области физике елементарних честица или физике високих енергија. Померање граница научноистраживачког рада, епохална открића, изврсна наука и технологија, сарадња еминентних стручњака и стасавање будуће научне елите из свих крајева света – синоними су за ЦЕРН. Повратак у ово научно језгро за Србију значи додатно убрзање у правцу амбициозног циља да унапреди научни екосистем на свом терену, подстакне младе да се баве науком, да код нас долазе и раде врхунски стручњаци, а да одлив блиставих умова више не буде болна тема.

Тим трагом Крагујевац је уцртан на мапу глобалне WLCG (Worldwide LHC Computing Grid) мреже дата центара ЦЕРН-а. Део нашег Државног дата центра (ДДЦ) постаће WLCG Tier 1 центар ЦЕРН-а – место на коме ће се чувати, обрађивати, делити, за почетак, подаци с CMS детектора и истоименог експеримента, значајни за хиљаде научника широм света.

„Формирање таквог центра код нас je вин-вин ситуација на обострану корист из више разлога”, објашњава у интервјуу за „Политику” физичар др Владимир Рековић. У ЦЕРН-у он води групу српских научника из Института за нуклеарна истраживања „Винча”, која се бави физиком високих енергија на CMS детектору – оним којим је, уосталом, прво утврђено постојање Хигсовог бозона, за сада последње откривене елементарне честице.

У ЦЕРН је дошао 2007, у време када се у чувеном подземном кружном тунелу обима 27 километара склапао Велики хадронски сударач LHC (Large Hadron Collider) водећи акцелератор, убрзавач честица, који је покренут 2009. Три године касније, захваљујући експериментима са CMS и ATLAS детекторима, више није било сумње да Хигсов бозон постоји, што је и обелодањено почетком јула 2012.

Има ли блиставијег тренутка у вашој досадашњој професионалној биографији?

За сада нема. Истраживања у области елементарних честица су обично потрага за нечим, а и кад не нађете то за чим трагате резултат је једнако важан. Открића се догађају врло ретко. Имао сам среће да учествујем у процесу склапања детектора и постројења акцелератора које су дизајнирали бројни научници годинама раније. И само покретање акцелератора за мене је било узбудљиво јер сам радио у контролној соби CMS детектора за које сам направио алгоритме који треба да региструју сударе протона. Затим сам непосредно био креатор анализа података којима je откривен Хигсов бозон, као резултат заједничког напора научника. Исте године у марту Србија је постала придружени члан ЦЕРН-а, а што је важније пуноправни члан 2019. Подршка државе била је кључна. За то морам да одам признање тадашњој премијерки Ани Брнабић. Била је визионар, схватала важност чланства Србије у ЦЕРН-у и касније уз помоћ министарстава надлежних за науку и телекомуникације дала подршку успостављању ЦЕРН Tier 1 центра у ДДЦ имајући у виду позитивне реперкусије које следе у Крагујевцу, Шумадији, целој Србији. Иако су можда неки размишљали да можемо да живимо и без свега тога, и чињеница је да можемо, сматрам да је то утицало веома позитивно на развој науке који нас неумитно чека и позиционирање наше земље у интернационалном научном окружењу.

Због чега је важна сарадња ЦЕРН-а и Државног дата центра Србије?

Експерименти у ЦЕРН-у скупљају енормно велике количине података за релативно кратко време. У року од годину дана четири детектора који се налазе на акцелератору прикупљају стотине петабајта података. Њихова обрада и складиштење је изазовно уколико желите да их учините правовремено доступним другим корисницима, а ЦЕРН је организован управо тако да на експериментима учествују и многи научници, нпр 3.000 њих на CMS, који не раде само у седишту ЦЕРН-а него у својим матичним институтима широм света па им је приступ квалитетним подацима за даље анализе у својим истраживањима веома битан. Складиштење и примарна обрада података се не раде само у ЦЕРН-у већ у више земаља, али више није велики број. Дата центри ван седишта у Женеви који чине први круг рачунарског система за експерименте у ЦЕРН-у су стубови носиоци за ову научну заједницу глобално. За CMS експеримент они се налазе још у Француској, Немачкој, Италији, Шпанији, Уједињеном Краљевству, Русији (Дубна), САД (Fermilab). Сада је том броју додата још једна држава – Србија, о чему је брујао читав ЦЕРН. То је изазован задатак, али за нас је важно да будемо у друштву технолошки развијених земаља, јер имамо људске ресурсе. За улазак у тај круг неопходна је инфраструктура какву има ДДЦ у Крагујевцу, што значи да има услове на које можете да се ослоните. У неким сегментима овог пројекта нажалост каснимо. Верујем да ће то бити брзо отклоњено јер ово је огромна шанса коју не бисмо смели да упропастимо због бирократске аљкавости.

Шта ће бити посао Tier 1 центра у Крагујевцу?

Да скупља, складишти и чува, обрађује и дели податке научној заједници у многим истраживачким центрима широм света. Али не само то. Имамо прилику да овладамо технологијом складиштења и процесовања огромних количина података, а онда и да учествујемо у развијању нових елемената те технологије, иновативних алгоритама енергетски ефикасног рачунарства, компресије и безбедности података. Креираћемо кадар који тај систем одржава, развија, и може убудуће да прави додатне капацитете, проширује на друге експерименте или друге научне области, на пример, за БИО 4 кампус који се већ гради. Неумитно је да ће такве потребе постојати поготово зато што наша земља има амбиције да се развија у области науке. Ово је уникатна прилика да се укључимо у интернационалну сарадњу у овој дисциплини, да учимо и да дизајнирамо колико је могуће иновативна решења којима ћемо дати наш печат. Ево сад смо конкурисали за један пројекат који су иницирале наше колеге из Италије да заједно радимо на испитивању нових могућности са експерименталним процесором будуће генерације, повећамо енормно ефикасност обраде података с експеримената и прилагодимо га за коришћење у будућим дата центрима. А што брже обрадите податке, веће су шансе да брже дођете до квалитетних научних резултата.

Који су још већ видљиви резултати пуноправног чланства Србије у ЦЕРН-у?

ЦЕРН сваке године организује школе у једној од земаља чланица. Управо долазим из посете Крагујевачком универзитету. Постоји велика шанса да ће се следеће, 2025. године, Велика интернационална школа рачунарства ЦЕРН-а одржати у Крагујевцу, где ће као предавачи доћи стручњаци из целог света. То је интензивна школа која траје две седмице, која ће се први пут организовати, надамо се у Србији. Београд ће на лето ове године бити домаћин ЦЕРН-ове краће школе компјутинга. Повећао се број група српских научника у ЦЕРН-у. Са Универзитета у Београду на постојећим експериментима раде колеге из Института за физику, Физичког факултета и Винчанска група коју ја водим. Имамо и групу с ПМФ-а у Новом Саду. Не само за физичаре, него и за научнике из других области, али и студенте, инжењере машинства и електротехнике, техничаре, ИТ стручњаке из Србије отварају се позиције које су доступне само за земље чланице. Могу да пошаљу своје људе на стручно усавршавање шест месеци, годину дана или више година у режији ЦЕРН-а. Све су интензивнији напори министарства да што више наших компанија и институција конкуришу за извођење делегираних послова у ЦЕРН-у, што је јако добро.

Хоће ли се тиме смањити „одлив мозгова”?

Многи научници би се вратили уколико им дате услове, колегијално и конструктивно окружење. Врло често новац ту није најважнији, већ амбијент у коме се људи који се баве науком осећају добро, инфраструктура. Србија је показала да томе може да допринесе. На пример, једна од чланица нашег тима Института „Винча” Ана Јелисијевић, инжењер електротехнике, заједно с колегом с Флорида универзитета, развила је електронску плочу која је индустријски произведена код нас у Београду а сада се користи не само у ЦЕРН-у, већ и универзитетима Флорида и UCLA. У нашој групи у „Винчи” ту је још четворо експерименталних физичара елементарних честица: Дамир Деветак, Милош Ђорђевић, Јован Милошевић, Ласло Наћерћ и докторанд Милана Лаловић. Скоро сви су на докторске студије или усавршавања ишли ван Србије, често у ЦЕРН. Заједно радимо на истраживањима која нису иста али су комплементарна и често имамо више тема за анализу него што имамо људства.

А млади беже од физике. На сваком упису остају непопуњена специјализована гимназијска одељења и буџетска места на студијама физике.

Управо зато настојао сам да ЦЕРН приближим нашим средњошколцима из Србије. Код нас је од физике непотребно направљен баук. Ђаци ће се заинтересовати за изучавање ове науке када у томе постигну и најмањи успех. Често се клоне физике зато што поједине ствари не разумеју од почетка иако оне могу бити тривијалне као што је убрзање тела које пада. Талентованих има свуда. Било би добро да поред предавања буде више практичних вежби. Експериментални део наставе не мора да буде високотехнолошки, то могу бити веома једноставни али занимљиви опити. Али то изискује вештину предавача и уложен труд да се ученику да прилика да развија машту коју свако има. А ко се бави физиком развија аналитичке способности, и ретко ћете срести физичара без посла, то је скоро немогуће.

Кад дођу у ЦЕРН чиме су највише фасцинирани наши гимназијалци?

Од 2012. године до сада ЦЕРН су посетиле четири групе гимназијалаца и професора из Ужица, Прибоја, Београда… Фасцинирала их је величина комплекса, акцелератора, детектора. Импресивно им је било и што овде сарађује много људи из различитих земаља. Променио им се живот кад су пришли близу детектора да виде како се врше испитивања у области елементарних честица, а неке је и окуражило да оду на природне науке.

Како експерименти изгледају данас а какви ће бити у будућности?

Замислите воз са око 3.000 вагона напуњених са од по 100 милијарди протона у сваком, који круже 27 километара у круг у Великом хадронском сударачу LHC. Једна таква композиција кружи у једном, друга у другом правцу. Кад ти возови достигну довољну енергију, то јест брзину, онда одлучимо да више не пролазе један поред другог, него их укрштамо и синхронизовано доводимо вагоне до судара. Ту где су судари постављени, велики су детектори који региструју производе судара, а дешава се 50 судара протона сваких 25 милијардитих делова секунде. Тако је данас. У новом режиму рада подижемо луминисценсију, по плану од 2029. године биће то High-Luminosity LHC и уместо 50 биће 200 интеракција протона у сваком судару. Постојећи детектори неће бити функционални. Дизајнирали смо нове. Мењамо и технологију. Наша група учествује у дизајну електронике за такозвано тригеровање, или брзу селекцију – да ли је неки судар занимљив или није, пошто већина судара није занимљива. У преводу, морамо да скупимо „снимке” пуно интеракција да бисмо дошли до оних ретких судара који су нам занимљиви. Потребе за складиштењем и обрадом података ће расти и зато је и за нас и за ЦЕРН битан Tier 1 центар у Крагујевцу. То је будућност за коју се зна, која је извесна до 2042. Открили смо Хигсов бозон, његове карактеристике су прецизно дефинисане постојећом теоријом за коју знамо да није комплетна, јер знамо за шта немамо објашњење а имамо низ питања. Јасно је да су нам потребне такозване фабрике Хигсових бозона, нови акцелератори у којима ће се повећати стварање ове честице у сударима. Надамо се фундаменталнијем објашњењу интеракција између честица што обично доводи до откривања нових честица мотивисано изненађујућим резултатима у експериментима. Да не заборавимо, овде се спроводе и друга истраживања, на пример о осцилацијама материје или о природи антиматерије. Једна од великих енигми јесте због чега је наш универзум направљен од материје, зашто је у неком тренутку након Великог праска материја задоминирала над антиматеријом које су требало да буду заступљене равноправно на почетку.

Које су добробити друштва од фундаменталних истраживања?

Права револуционарна иновација долази од фундаменталних истраживања која нису примењена, која се не раде да би се направио бољи комерцијални производ. Добар пример за то је WWW (World Wide Web), мрежа која је осмишљена и направљена у ЦЕРН-у. Потреба физичара да на прагматичан и брз начин деле податке са експеримената са својим колегама широм света довела је до развоја веома напредних алгоритама на интернету који чине WWW који сада сви користимо. Или, рецимо, истраживање језгра атома довело је до коришћења нуклеарне енергије, а не то што су нам били потребни алтернативни извори. Такође, употреба акцелератора допринела је развоју терапије зрачењем малигних болести.

Нуклеарна енергија је најчистија од свих постојећих извора

У Бриселу је управо одржан Први самит о нуклеарној енергији, какву улогу она игра у будућности?

Нуклеарна енергија је убедљиво најефикаснија и најчистија од свих постојећих комерцијалних извора. Технологија у нуклеаркама четврте генерације енормно је напредна да оне више не представљају хазард нити какав озбиљан проблем загађења отпадом. Добро би било за нашу земљу да се поново развије у том правцу.

Кућа је где су ми драги људи и експеримент

Родом сте из Прибоја, одрастали у Ужицу, у Америци студирали, докторирали, кренули путем науке која вас је довела у Женеву... Где се осећате као код куће и шта радите кад се не бавите науком?

Седамнаест година сам у Женеви а последњих неколико и у Србији. Када сам у ЦЕРН дошао из Америке, било ми је драго што сам ближе Србији. Неретко сам у Београду, моја афилијација је у „Винчи”. Али где сам код куће? Поред детектора или у Ужицу? Код куће сам где су ми драги људи и експеримент којим се бавим, а то је тренутно између Женеве и Србије. Слободно време најрадије проводим с децом, али га нажалост немам колико бих волео. Имам две ћерке, млађа је овде, старија у Женеви. Волим да време проводим у природи, пешачим и планинарим.