Дани отпора бомбама и лажима

Србе треба спокојно бомбардовати јер ће се све брзо заборавити, рекао је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а у време бруталне агресије 19 чланица алијансе на нашу земљу. И бомбардовали су нас спокојно 78 дана осиромашеним уранијумом, касетним и графитним бомбама. И лажима. Данас се навршило 25 година откад су с лепог пролећног неба почеле да падају бомбе на Србију. Нисмо заборавили. Четврт века касније онима који су нас бомбардовали без одобрења Уједињених нација велики је проблем што их на то, из сопствених интереса, подсећају исто тако моћни као што су они. Није се заборавило. Шеј је и то слагао.

Један шпански пилот који је био у бомбардеру на нашем небу рекао је тада шпанским новинарима да му је жао зато „што бомбардујемо једну баш лепу земљу”. Није он улазио у то да ли је бацање бомби на „лепу земљу” у складу с међународним правом, ни зашто се то ради. Био је војник и слушао наређења, али му је, макар, било жао. На бомби која је 17. априла убила девојчицу Ирену Митић (15) на њиви у атару села Рибница, док је помагала ујаку у сејању кукуруза, била је утиснута порука, потписана са Ерик Н.: „Лоша времена, зар то није дивно.” Ерик Н. је, очито, бацао бомбе са задовољством, баш као и они који су на Васкрс изручили бомбе на браниоце Кошара, са све натписом на њима – „Срећан Васкрс!”

Има, међутим, оних и ван наше земље који су се бавили тиме зашто и како је дошло до агресије на Србију, попут швајцарског историчара др Данијелеа Ганзера, који је у своју књигу „Противзаконити ратови” уврстио и агресију на Србију.

Ганзер у књизи наводи изјаву британског официра Џона Кросланда, који је до 23. марта 1999. године био војни аташе у британској амбасади у Београду до 23. марта 1999. године и који је пред Хашким трибуналом рекао: „Међународна заједница подржала је ОВК. Бил Клинтон, Ричард Холбрук и Мадлен Олбрајт одлучили су да смене владу у Србији, а ОВК је био једно од средстава помоћу којег је то спроведено у дело. Моје мишљење је да је ОВК терористичка организација, која је започела оружану борбу са једном сувереном државом и Србија је имала право да се одбрани. Погрешно је што је Косово отргнуто од Србије. Отцепљење Косова од Србије исто је као када бисмо отцепили Велс од Енглеске.”

У књизи је Ганзер детаљно обратио пажњу на улогу Вилијама Вокера, шефа мисије ОЕБС-а у нашој земљи, у измишљању „масакра у Рачку” „пресвлачењем бораца ОВК у цивилну одећу” и наводи речи немачког генерала Хајнца Локваја, који је служио у оквиру мисије ОЕБС-а: „Вокер је окупио око себе тридесетак новинара, отпутовао у Рачак и убрзо изјавио да је реч о масакру који су починили Срби. У том тренутку то није могао да тврди, али то су преузели ОЕБС, УН и, без задршке, прихватиле све националне владе. Можемо рећи да је Вокер својим поступцима запалио фитиљ тог рата.” Ганзер наводи да је НАТО-у Рачак послужио као повод за тврдње да мора да заустави етничко чишћење. Истиче: „И тако је НАТО 24. марта започео бомбардовање Србије, без дозволе УН, те је стога био противзаконити нападачки рат. Тиме је велики број земаља које себе убрајају међу најдемократскије на свету прекршио законе установљене Повељом УН, који изричито забрањују сваки војни напад на независне државе ако не постоји мандат Уједињених нација који такав поступак озакоњује. Све државе које су учествовале сносе кривицу за тежак злочин агресије.”

Швајцарски историчар је веома јасно, али и опширно, у књизи објаснио зашто је бомбардовање наше земље било гажење међународног права. Наши државни званичници годинама користе исте аргументе као и он, наводећи да је наша земља пример непоштовања међународног права. Откако је Русија извршила агресију на Украјину пре две године, они који су нас бомбардовали, газећи Повељу УН, сваки дан нам објашњавају да је Русија погазила Повељу УН, тражећи од нас да јој због тога уведемо санкције. Нема западне државе у коју оде наш председник Александар Вучић, нити посете западних државника Србији, а да западни новинари не „укажу” Вучићу на „злочине које Русија чини у Украјини”. Један немачки новинар је, приликом посете шефице немачке дипломатије Аналене Бербок, буквално подвикнуо на Вучића зар му није жао украјинске деце. Кад му је Вучић казао да је НАТО у агресији на Србију убио 79 деце и да зато никога није брига, новинар није рекао ништа. Западни званичници нам, међутим, стално објашњавају како ова два рата нису исто, а кад наши њих питају у чему је разлика, слегну раменима. Питамо и ми новинари, посебно њихове амбасадоре, у чему је разлика, а обично нам одговоре, у зависности од медија, „немате ви довољно простора”, или „нема довољно времена да се то објасни”. Знамо ми да је тешко објаснити необјашњиво, мада је одговор врло кратак – моћи смо, може нам се. Али нам зато често неки од њих у ауторском тексту одржи лекцију из поштовања међународног права, наравно, на примеру Украјине. Данијеле Ганзер је у своју књигу међу противзаконите ратове уврстио и „руско освајање Крима 2014. године” (књига је објављена пре почетка рата 2022) и баш никакву разлику не прави између онога што је Русија урадила Украјини и онога што је НАТО урадио Србији.

У овим ауторским текстовима западних амбасадора указује се како Русија убија цивиле, уништава енергетска постројења, путеве, болнице… Са запада нам се замера „малигни медијски утицај Русије”, кажу да ми овде подлежемо руској пропаганди. Не сећају се, друго је то, да су они у Србији први пут испробали графитне бомбе на нашој електромрежи, да су уништили и оштетили 25.000 стамбених објеката, 470 километара путева, 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе, 44 моста, док је 38 разорено, укључујући све мостове у Новом Саду. Први пут је једна медијска кућа проглашена за легитимну мету, а у бомбардовању РТС-а је убијено 16 радника. Из 1.150 борбених авиона лансирано је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 касетних бомби, које су убиле око 200 особа, укључујући и оне у центру Ниша, где је страдала и једна трудница. Употребљена је и забрањена муниција са осиромашеним уранијумом. Страдало је око 2.500 људи, од чега 79 деце, а материјална штета се мери десетинама милијарди долара.

Ми се сећамо и ових бомби, и разарања, и страха, и сирена, а памтимо и све лажи које су припремиле терен за бомбардовање и док је оно трајало и насмејаног Џејмија Шеја како објашњава да је бомбардовање путничког воза у Грделици било колатерална штета. У својој књизи Данијеле Ганзер наводи да је баш приликом бомбардовања наше земље коришћен термин „колатерална штета” „за људе који су намерно убијени, иако се тај појам у међународном праву односи искључиво на предмете”. Ганзер пише и о новинарским измишљотинама, наводећи и изјаву Џејмија Шеја како је немачки министар одбране Рудолф Шарпинг „одрадио одличан посао тако што је продао свом народу причу о хуманитарној катастрофи и тако придобио Немачку за учешће у бомбардовању, што није било нимало лако, нарочито у Немачкој, која је 50 година одбрану схватала као заштиту своје земље и своје војнике није слала нигде да ратују”. Шарпинг је, како је навео Ганзер у књизи, „27. марта 1999. године, док су падале бомбе на Србију, изјавио, иако је знао да то није истина, да никад не бисмо прибегли војним мерама да на Косову није дошло до хуманитарне катастрофе са 250.000 избеглица унутар Косова, а укупно преко 420.000 избеглица, и са несагледивим бројем мртвих у овом тренутку”. Немачки генерал Хајнц Локвај, који је као посматрач ОЕБС-а био присутан на Косову, рекао је: „Основа која је послужила као оправдање за учествовање Немачке била је такозвана хуманитарна катастрофа, која као категорија међународног права која би оправдала улазак у рат пре почетка рата није постојала.” Ганзер пише да је и „америчка дипломаткиња на Косову Норма Браун потврдила да је Локвај у праву, а да Шарпинг лаже”. Браунова је, наводи Ганзер, рекла: „Пре почетка бомбардовања није постојала хуманитарна криза.” За разлику од оне Шарпингове „хуманитарне катастрофе”, данас Србима на Косову и Метохији заиста прети хуманитарна катастрофа, а све што чујемо од оних који су нас бомбардовали измисливши лаж јесте да су страшно забринути због одлуке Албина Куртија да укине динар, „много људи је угрожено”. Терор и свакодневни прогон Срба не виде у „другој највећој демократији на свету”, како каже Курти, а разноразне невладине организације му дају за право.

Било је и у Немачкој људи који су указивали на последице агресије на Србију, па је тако, како је навео Ганзер у својој књизи, 25. марта 1999. године у Бундестагу посланик ПДС-а Грегор Гизи рекао: „Свима вам је познато да су у Повељи УН наведена само два случаја оправданог војног дејствовања: ако постоји мандат Савета безбедности или ако је реч о самоодбрани. Овде није испуњен ниједан. СРЈ, без обзира на то како ми гледамо на њено унутрашње стање, није напала другу државу. Зато је тај рат сасвим јасно противзаконит. Шта мислите, хоће ли се друге државе у будућности уопште и обазирати на Повељу УН, након што су НАТО и СР Немачка доказали да су спремни да занемаре Повељу УН и ипак крену у војну акцију, и то у облику рата?! Немачка у овом веку нема баш никакво право да баца још бомби на Београд.” Гизи је, данас видимо, бар ми и они који хоће да виде, био у праву.

Нама од тога што видимо како је бомбардовање наше земље, кршењем Повеље УН, утицало на неке друге ратове није нимало лакше. Али немамо право, колико год то нервирало оне који су „повукли ногу”, да заборавимо тоне бомби којима је наша земља засута, ни разарања, ни убијене војнике и цивиле. Заборав смо већ много пута скупо платили.