Јесте део тима, али је и појединац

Током претходних Олимпијских игара у неким медијима повела се и расправа о томе, који је од олимпијских спортова најтежи. Саговорници су били професори угледних спортских универзитета, врхунски тренери и спортски радници. Углавном су доминирали појединачни спортови, док је од спортских игaра гласове добио ватерполо. За нас у Србији и, посебно, за нас, који смо се бавили ватерполом, то је било изузетно подстицајно, јер, ето, баш је Србија и наш ватерполо тим и на тим Играма, као и много пута пре тога у својој стогодишњој повести, а посебно током протеклих четврт века, у једном од најтежих спортова био и најуспешнији.

Ако прихватимо да је ватерполо један од најтежих спортова природно је запитати се и која је то позиција у ватерполу најтежа. Добри познаваоци тог спорта знају колико су битне позиције бекова, центара (сидраша), крилних и спољних играча и, надасве, голмана. Вероватно да то није најтежа или најнезахвалнија позиција, али је, сигурно, изузетно осетљива и другачија.

Голман, и не само у ватерполу, јесте део тима, али је и појединац. У постизању голова његова улога (сем у ретким изузецима) потпуно је безначајна. С друге стране, сваки примљени гол је у мањој или, неретко, већој мери његова „заслуга”. То се најјасније види код извођења пенала, где је потпуно сам. Отуда је и наслов овога текста парафраза наслова романа чувеног нобеловца.

Додуше, петерац, постоји и у фудбалу, али као суверени голмански простор, док је у ватерполу то синоним за пенал (не тако давно четверац) и, као и другим спортовима, означава метарску раздаљину са које се изводи (једанаестерац, седмерац...).

Чињеница и да јесте и да није део колектива, као и позиција из које голман посматра и анализира ток игре, дефинише и „голмански” поглед на свет, сведен на посматрање положаја објекта, не само где он јесте, већ где ће се наћи у следећем тренутку. Сви у базену и око њега знају да се играчи у  шали, мада у свакој шали има мало и шале, односе према голманима као према не претерано спортски равноправним члановима тима. И данас ћете чути када се голман ван базена по нечему истакне или издвоји: „Ма пусти га, голман”. Слично је, вероватно, и у другим спортским играма.

Такав став изгледа да потиче из давних времена и најпопуларније спортске игре – фудбала. Наиме, у самом почетку ове игре, тамо негде средином XIX века, на британским универзитетима, фудбал се играо на уском терену с много више актера него данас, тако да голмана није ни било. Тимови су се састојали од физички и психички јачих, вижљастијих и спретнијих, који су играли у нападу, док су одбрану сачињавали мање способни и талентовани, физички слабашни, тромији, спорији и они са слабијим интелектуалним потенцијалом. Супротно писцу ових редова, који је као неуспешан играч својевремено (крајем шездесетих година) пребачен у голмане, тада су они, који би се истакли у одбрани били пребацивани у напад.

Развитком игре и ширењем димензија терена појавиле су се и стативе, али без пречке и без стандардног размака, и наравно без голмана. Организационим уређењем, формирањем савеза клубова, дефинисањем правила коначно је утврђено колике су димензије терена, колики су голови, колико играча игра у сваком тиму и колико утакмица траје. Коначно, и голман је добио своје посебно место. Правила игре, трајање утакмице, број играча, као и димензије терена и голова, су се за ових, више од сто година, мењали, али су старе представе и предрасуде о голманима остале.

Апсурдност и готово егзистенцијална димензија голманове позиције, као најчешће случајно изабраног позива, сам, али не и усамљен, увек уз свој тим и стално ван њега, истовремено тимски играч и индивидуалац, разапет између галантне уметности брањења и прикривеног осећаја кривице, неодољиво асоцира и на опште животне околности. Шта год и како радили живот једноставно прође, баш као и одбране. Ретко ћете, а у ватерполу готово никако, видети репризе голманских одбрана, углавном се приказују постигнути голови. Уважени репортери, пак, често, и када голман одбрани шут, упорно понављају како је играч погрешио.

Ако својим умећем и вештином посматрања и реаговања успева да заустави противничке шутеве, посебно у све чешћим пенал-серијама, постаје апсолутни миљеник саиграча, навијача и нације, док уколико својим грешкама или код петерца, „кад стрелац крене ка лопти, голман ненамерно, секунд пре него што ће овај пуцати, телом наговести смер у ком ће се бацити, и стрелац мирно може да пуца у други угао” постаје главни трагичар.

Бивши голман Партизана и репрезентације у ватерполу

(Сутра: Голман зна да је грешан)