Родна равноправност и убијање језика

Још једном и још хиљаду пута: треба забранити примену Закона о родној равноправности. Зашто?

Закон прописује – од 1. јуна – „коришћење родно осетљивог језика, односно језика који је у складу с граматичким родом (!), у уџбеницима и наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима образовно-васпитног рада” (члан 37, став 4, тачка 3). У другим областима коришћење родно осетљивог језика је ствар избора говорника.

Дакле, удара се само по најслабијима, а за свако друштво најважнијима: по деци. Математички задатак убудуће ће гласити овако: „Ученик/-ца је добио/-ла двадесет динара за ужину. Он/она је решио/-ла да новац подели/-ла са другом/-арицом...” Они који се разумеју у штампање књига лако увиђају да је овај текст 20 одсто дужи од нормалног српског говора, што значи да ћемо за његово бележење употребити истих 20 одсто више хартије, штампарске боје, па ће и пожељни обим од око 100 страна уџбеника морати да се повећа, а тиме и тежина коју ђаци носе на леђима. На страну то што у изговарању оваквог текста наш говорни апарат нехотице наглашава ове наставке, а не суштину задатка. Добићемо тиме „празан” говор, неразумљив задатак, уз огромно утрошено време.

Управо ту је кључ: ако српски постане језик чије је значење „покривено” оваквим говором, сваки говорник ће природно бирати једноставније и економичније казивање и језик који не личи на квакање и цикање (прочитати гласно наведени пример) – рецимо енглески. Кад нам из школе изађу само три генерације „родних”, српског језика више неће бити, а кад нема језика, нема ни народа. То је, очигледно, и био циљ анонимуса/-киња који су смислили/-ле овако убојито средство.

Шта ће бити с „наставним материјалом” из закона, не смем ни да помислим: Лутам, још, витак/-ка... Заборавио/-ла сам јутрос... Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи/сужњице/сужњакиње певали/-ле... Слутим да ће закључак бити: избацити поезију из програма, а прозу су већ почели – Ненадићев „Доротеј” је први, а ко зна шта ће снаћи Бору Станковића, Андрића, Црњанског, Селимовића, па Ћосића, Раичковића...

Грозда Пејчић,

Београд