Када сте војно неутрални, имате више слободе да маневришете

Војна неутралност може бити добра идеја за будућност. Јер ми не знамо шта би могло да се догоди, на пример, унутар НАТО-а. А, такође, знамо да су сваковрсне алијансе истовремено алијансе које се мењају. Једноставније речено, ако желимо бољу будућност за човечанство, не можемо се ослањати на војно одвраћање, треба да се отарасимо војног застрашивања, каже у разговору за „Политику” Марку Кангаспуро, руководилац Александровског института при Универзитету у Хелсинкију, коментаришући то што је његова земља напустила војну неутралност и прикључила се НАТО-у.

Србија је веома поносна на своју војну неутралност. Дакле, војна неутралност није идеја и став из прошлости?

Ми не знамо какву ће политику водити следећи председник САД ни какав ће бити његов однос према НАТО-у. Мислим да ће се засигурно НАТО у сваком смислу мењати. Кад је реч о малим земљама, питање да ли ће се здруживати, или ће бити неутралне, умногоме је ствар прагматизма. У многим случајевима, остати неутралан даје вам више слободе да маневришете, да имате мултивекторску политику и односе. Ако сте мала земља и део сте неке алијансе, значи да сте под утицајем већих и моћнијих. Иако вам то чланство даје нешто, ипак сте под утицајем већих и моћнијих. Филозофски речено и гледано, у великој слици требало би да се ратосиљамо војних алијанси и војног одвраћања.

Србија је међу малобројним земљама у Европи које Русији нису увеле санкције. Може ли се то геополитички посматрати као смела, ирационална или, пак, као недовољно паметна одлука?

Разумем да постоји снажан притисак споља да и Србија уведе санкције Русији. Ја видим много рационалних разлога зашто то Србија није учинила. То је део већег питања о Србији у чекаоници Европске уније, свих тих дискусија, чак и датих обећања, процеса... Видим рационалност у томе да свака држава жели да опстане. Позиција опстанка ствара рационалност. Свака земља мора да узме у обзир какве односе треба или мора да има са суседима и партнерима и када жели да их прекида. Ако нешто желите да прекидате, одмеравате „за” и „против” и какви дефицити после тога настају. Мислим да Србија и политички, како се колоквијално каже, држи „сва своја јаја у различитим корпама”. Видим да је Русија карта коју држите у руци, с којом сте у игри на западном Балкану, у Европи и с другима. Са свим тим, видим да није лако уклонити „руску карту”.

Да ли би се ситуација на Косову могла сматрати „замрзнутим конфликтом” у Европи или глобално?

На један начин, да. Велики део Европе признао је независност Косова или садашњи статус. Али, део Европе није. У сваком случају, реч је о конфликту. Односно о конфликту који се није развио, није на значајан начин напредовао ка решењу. Некако, то је и даље конфликт. Србија и Косово у многим аспектима нису близу договора. Тако посматрано, то јесте замрзнути конфликт.

Верујете ли као неке ваше колеге у Скандинавији, да ће поједине чланице НАТО-а пре или касније бити склоне, или бити у искушењу да уђу у дијалог с Русијом?

Видим то у будућности, након завршетка рата у Украјини. Не верујем да би током тог рата нека чланица НАТО-а отворила такав дијалог. Свакако, то зависи и од тога о каквом би дијалогу била реч. Постоји и дијалог о решењу сукоба. Сигуран сам да би било земаља које би биле спремне за такав дијалог. Јер без таквих контаката, рат се наставља до вечности, или до нечијег уништења.

Шта придруживање Финске и Шведске НАТО-у значи за слободу навигације Балтичким морем? Постаје ли Балтичко море „НАТО језеро”, или остаје простор слободне пловидбе?

На Балтичком мору и даље постоје међународне воде. И нико не спречава њихово коришћење. У том смислу, ништа се није променило. Међутим, ако разматрамо војне капацитете НАТО-а и полуге које има, односно политичку вољу за њихово коришћење, онда се свакако повећао његов утицај. Односно, повећана је могућност за војно одвраћање, или чак употребу тих полуга које има НАТО. Али, као што се види на мапама, постоји Дански пролаз, где би могао да се заустави целокупан саобраћај.

Води ли улазак Финске и Шведске у НАТО ка реконфигурацији војних односа међу нордијским земљама?

Да, биће више сарадње, интензивиране уобичајене праксе, као и размене војних информација.

Оландска острва, Готланд, цевоводи на дну Балтика... Каква је ваша процена потенцијалних војних провокација? Постају ли ризици већи, с обзиром на ток рата у Украјини, сајбер претње, заоштравање односа Финске и Русије, мигрантски притисак, затварање граница?

Не у блиској будућности. Русија сада ратује против Украјине и не видим никакву рационалност у томе да Русија сада изазива било коју земљу Запада. То делује толико ирационално, да не верујем.

Чини ли вам се да су САД хегемон на заласку? А кад је реч о НАТО-у? Посебно, кад се узме у обзир потенцијална победа Доналда Трампа на предстојећим изборима? Постаје ли НАТО анксиозна алијанса?

Глобално, САД су сила у опадању и у другим областима. Као што је и цела западна Европа у опадању. Евентуална Трампова победа би значила, али чак и без тога повећаће се појединачна улога европских држава НАТО-а, јер изгледа да САД своје снаге, све врсте ресурса, преусмеравају ка Кини. САД већ неко време теже да се мало дистанцирају од Европљана, да умање своју улогу у Европи, што се видело и раније, односно и за време Барака Обаме, као и сада, у време Џозефа Бајдена. Да није било украјинског рата, то би се већ догодило, то јест повлачење и преусмеравање ресурса. Могло би се рећи да је европски део НАТО-а анксиозни део алијансе. Европски лидери, наравно, сада се надају најбољем и не желе да пошаљу поруку да су забринути. Мислим да је заједничка нада у Европи, међу европским лидерима, да Доналд Трамп неће победити. Он је непредвидив више него што је био Бајденов режим или што би био у будућности. У сваком случају, мислим да то не мења целокупну слику.