Подсећања и накнадна памет

Не подносим скупове на којима се подсећамо. Посебно не волим подсећања на догађаје које сам лично преживљавао и о којима су испричане на хиљаде различитих прича и верзија. Бомбардовање 1999. године једно је од тих. Никада не идем на догађаје који нам освежавају мисли на ту трагедију, не зато што се залажем да се она заборави, далеко од тога и, напротив, већ зато што ми увек навру толика размишљања да ћемо кад-тад све то исто поново преживљавати. Некако, увек ми је тада на памети размишљање како да нам се то не догоди опет. Има истине у томе да код нас Срба свака генерација мора бар један рат да преживи. Отуда, увек када дође 24. март ја се повучем у неки свој свет и размишљам како да будемо паметнији у временима која нам долазе. Прошлост не сме да се заборави, али ни будућност да се занемари. Трудим се тада деци трезвено да објасним колика је то неправда била, да им сваки злочин НАТО алијансе према Србији и нашем народу смирено појасним и да их учим томе да без обзира што свет није праведан, то не значи да ми смемо да будемо зликовци. Заборавити не смемо, али као верујући људи праштати морамо. На групним скуповима мене обузме гнев, почне мржња у мени да се рађа, а таква емоција није добра. Отуда, увек ми је некако боље да смиреност вежбам са децом и њима да говорим као будућој генерацији која ће градити нашу лепу Србију како да они буду паметнији од њихових родитеља.

Ко зна колико пута су прежвакане приче да ли смо можда могли да избегнемо НАТО агресију на СР Југославију. Ни сам не знам колико сам полемика водио да ли је Милошевићева политика била исправна или погрешна, да ли смо на Косову и Метохији читав век уназад паметно поступали или нисмо, да ли је све можда могло бити другачије да се Југа није распала. Данас се стално питам – чему то? Чисто губљење времена. Догодило се шта се догодило, а да ли је могло бити другачије, сулудо је о томе трошити речи. Постао сам присталица суровог прагматизма, односно тихог проучавања грешака како их више не бисмо понављали. Несумњиво, сви ћемо се сагласити да је НАТО починио ужасан злочин, да су тадашњи лидери алијансе битанге и злотвори какве свет није видео, али шта нам то помаже када је код њих била батина. Јесте тадашња СРЈ била пример величанственог чојства и јунаштва, наши војници са Кошара и Паштрика савремени Обилићи, али на крају се гледа резултат. Резултат по нас је био пораз. Да ли је могло другачије сувише је за полемику. Увек сам презирао алтернативну историју, јер ми никада није било јасно зашто бих полемисао о нечему што се није догодило. Видим да смо данас преплављени стручњацима за непостојеће догађаје. Чини ми се да су тзв. алтернативни историчари намерно пуштени у етар да нам додатно стварају конфузију и поделе у друштву. Један од разлога зашто не волим да одлазим на обележавање свих тих ужасних догађаја је права поплава алтернативних историчара на њима. Све сами паметњаковићи и генерали после битке и сви недоречени са једним те истим питањем – да ли је могло паметније? Можда је могло, али то се није догодило. Зато, упрегнимо вијуге за будућност. Наша деца не морају да преживљавају оно што смо ми. Учимо децу шта се догодило, али не да бисмо читав живот били жртве и да бисмо ламентирали над нашом трагичном судбином, већ да наша деца на грешкама које су чиниле наше генерације и генерације пре нас не би те исте грешке чиниле. Подсећање на НАТО злочине не желим да ми служи да се исплачем, већ да дигнем главу и да кажем – бићемо убудуће паметнији и никада више нећемо дозволити да нас бомбардујете и да нас убијате.

Зато, сваке године када дође 24. март пред очима јесте Милица Ракић, у срцу је хришћанска љубав према сваком човеку и понос на све наше јунаке, а у мозгу је разум који нам не да да заборавимо, не да бисмо се светили, већ да бисмо у будућности били паметнији и нашу дивну Србију градили.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa