Podsećanja i naknadna pamet

Ne podnosim skupove na kojima se podsećamo. Posebno ne volim podsećanja na događaje koje sam lično preživljavao i o kojima su ispričane na hiljade različitih priča i verzija. Bombardovanje 1999. godine jedno je od tih. Nikada ne idem na događaje koji nam osvežavaju misli na tu tragediju, ne zato što se zalažem da se ona zaboravi, daleko od toga i, naprotiv, već zato što mi uvek navru tolika razmišljanja da ćemo kad-tad sve to isto ponovo preživljavati. Nekako, uvek mi je tada na pameti razmišljanje kako da nam se to ne dogodi opet. Ima istine u tome da kod nas Srba svaka generacija mora bar jedan rat da preživi. Otuda, uvek kada dođe 24. mart ja se povučem u neki svoj svet i razmišljam kako da budemo pametniji u vremenima koja nam dolaze. Prošlost ne sme da se zaboravi, ali ni budućnost da se zanemari. Trudim se tada deci trezveno da objasnim kolika je to nepravda bila, da im svaki zločin NATO alijanse prema Srbiji i našem narodu smireno pojasnim i da ih učim tome da bez obzira što svet nije pravedan, to ne znači da mi smemo da budemo zlikovci. Zaboraviti ne smemo, ali kao verujući ljudi praštati moramo. Na grupnim skupovima mene obuzme gnev, počne mržnja u meni da se rađa, a takva emocija nije dobra. Otuda, uvek mi je nekako bolje da smirenost vežbam sa decom i njima da govorim kao budućoj generaciji koja će graditi našu lepu Srbiju kako da oni budu pametniji od njihovih roditelja.

Ko zna koliko puta su prežvakane priče da li smo možda mogli da izbegnemo NATO agresiju na SR Jugoslaviju. Ni sam ne znam koliko sam polemika vodio da li je Miloševićeva politika bila ispravna ili pogrešna, da li smo na Kosovu i Metohiji čitav vek unazad pametno postupali ili nismo, da li je sve možda moglo biti drugačije da se Juga nije raspala. Danas se stalno pitam – čemu to? Čisto gubljenje vremena. Dogodilo se šta se dogodilo, a da li je moglo biti drugačije, suludo je o tome trošiti reči. Postao sam pristalica surovog pragmatizma, odnosno tihog proučavanja grešaka kako ih više ne bismo ponavljali. Nesumnjivo, svi ćemo se saglasiti da je NATO počinio užasan zločin, da su tadašnji lideri alijanse bitange i zlotvori kakve svet nije video, ali šta nam to pomaže kada je kod njih bila batina. Jeste tadašnja SRJ bila primer veličanstvenog čojstva i junaštva, naši vojnici sa Košara i Paštrika savremeni Obilići, ali na kraju se gleda rezultat. Rezultat po nas je bio poraz. Da li je moglo drugačije suviše je za polemiku. Uvek sam prezirao alternativnu istoriju, jer mi nikada nije bilo jasno zašto bih polemisao o nečemu što se nije dogodilo. Vidim da smo danas preplavljeni stručnjacima za nepostojeće događaje. Čini mi se da su tzv. alternativni istoričari namerno pušteni u etar da nam dodatno stvaraju konfuziju i podele u društvu. Jedan od razloga zašto ne volim da odlazim na obeležavanje svih tih užasnih događaja je prava poplava alternativnih istoričara na njima. Sve sami pametnjakovići i generali posle bitke i svi nedorečeni sa jednim te istim pitanjem – da li je moglo pametnije? Možda je moglo, ali to se nije dogodilo. Zato, upregnimo vijuge za budućnost. Naša deca ne moraju da preživljavaju ono što smo mi. Učimo decu šta se dogodilo, ali ne da bismo čitav život bili žrtve i da bismo lamentirali nad našom tragičnom sudbinom, već da naša deca na greškama koje su činile naše generacije i generacije pre nas ne bi te iste greške činile. Podsećanje na NATO zločine ne želim da mi služi da se isplačem, već da dignem glavu i da kažem – bićemo ubuduće pametniji i nikada više nećemo dozvoliti da nas bombardujete i da nas ubijate.

Zato, svake godine kada dođe 24. mart pred očima jeste Milica Rakić, u srcu je hrišćanska ljubav prema svakom čoveku i ponos na sve naše junake, a u mozgu je razum koji nam ne da da zaboravimo, ne da bismo se svetili, već da bismo u budućnosti bili pametniji i našu divnu Srbiju gradili.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista