ПЛИНСКА СВЕТЛОСТ

Бројке су свуда око нас. Гас поскупљује 60 одсто, потписан је уговор вредан 700 милиона евра, посредници из Југоросгаса узимају на име пет одсто годишње 35-40 милиона евра, српски удео се у тој фирми волшебно преполовио и пао на 25 одсто.

Бројке су се претвориле у аферу о „гасној мафији”. Ма какав гас! Када се гасна измаглица разиђе, вратићемо се на опште место: политика је у Србији и даље најлукративнија делатност. Како за странке – које се умногоме због новца боре за власт и спремне су на све врсте компромиса не би ли се приближиле државном сефу, тако и за овлашћене „диспечере” који су се извештили да у преговорима један на један намакну паре.

Велики послови, посебно набавке, поодавно су резервоари за пуњење партијских буџета. Странке на власти имају највећи избор: од међудржавних споразума до концесија на републичком нивоу. Како локална власт није у прилици да направи „велике ударце”, задовољава се сакупљачком привредом по принципу ниске цене, али великог обрта. Опозиција не испада из игре јер и она има своје забране моћи.

Сви су намирени. Пошто јесу, странке успостављају систем „колективне безбедности”. Ако сте приметили, а свакако јесте, многи политичари натежу се око Палмине жирафе, али сасвим ретко улазе у окршаје који би могли да разоткрију токове сумњивог новца.

Сада је нешто пукло. Либерално-демократска партија је отворила бараж од 155 мм. Не интересује ме да ли то Чеда гађа Млађана и Воју. На овај гасни случај гледам прво феноменолошки, потом финансијски. Ако нешто научимо, сви смо добили.

Ништа не прејудицирам. Није моје да се бавим енергетским билансима, берзанским квотама, стратешким партнерствима, договорима, уговорима, клаузулама и анексима. Још мање пословима истраге или тужилаштва. Поучен искуствима из прошлости, моје је да јавно признам да ту много тога не штима. Да не кажем да смрди.

Како да верујем да је за све крив један потпис посредничког уговора са Русима? Тачније два: онај први, члана Г17+ и овај други, члана ДСС-а. Неопходна је колосална количина наивности па веровати да су се потписници „отели“, да су документ који барата стотинама милиона евра оверавали на своју руку.

Две прозване странке, једна у влади друга у опозицији, негирају било какву одговорност. И док ЛДП наставља да их туче хаубичком артиљеријом достављајући тужилаштву све допуњенију документацију, јавност очекује истину. Хоћемо ли је добити? Па да се Чеда јавно извињава што је клеветао или да неко оде пред суд.

Најгоре од свега је што заморена јавност и ову аферу доживљава као још једну у низу страначких препуцавања и личних обрачуна. Ништа необично у држави коју су странке маестрално феудализовале.

Да се из гасног вратим у чврсто агрегатно стање. На новац. Сви знамо да се, у недостатку одговарајуће контроле финансирања, гро страначког новца намиче кроз бизнис. Што ближе власти, послови су уноснији, плен већи. Пошто методологија важи за све, странке немају разлога да мењају овај у суштини коруптивни модел.

Најљући политички ривали ретко кидишу једни на друге што се пара тиче. Када се то и догоди, када пукне афера, онда је то више у функцији избора или личне освете него принципа. Нико се, па ни прозвани појединци, превише не узнемирава: зна да ће се прашина слећи. Да неће бити судског или, не дај боже, затворског епилога.

Странке душебрижнички штите своје извођаче сумњивих радова. Верујем да су поносне на ту своју уврнуту етику. Зато Млађан Динкић брани свог изабраника за директора који је први потписао уговор о проблематичном посредништву. Зато Ненад Поповић не да на свог колегу из ДСС-а. Они су за своје странке у датом тренутку одрадили добар посао.

Феудализација интереса доведена је до циничног парадокса: намирују се странке, свакако и део страначке камариле, а Србији шта претекне, претекне. Што неки уговор није добар за земљу, кога се то превише тиче. Зато је тако жесток фронт отпора покушајима да се разбију разне „мафије”. Ако се поруши клептосистем, све се своди у оквире редовног буџетског финансирања – што је, сложићете се, много мање новца.

Докле ћемо више да плаћамо туђе промашаје? Појединачне, ако се испостави да је тако, или групне, уколико се покаже да је реч о колективном захвату. Докле ће власт госпођу Верицу Бараћ да држи као икебану и да пред функционерима ЕУ маше заставицом њеног савета за борбу против корупције – који сада хоће и да укине?

Нема земље неподмитљивих Робеспјера. Нема земље без афера. Разликују се само по томе што у озбиљним државама афере имају свој озбиљан епилог, а у неозбиљним служе за адреналинско драшкање јавности и тиражно пуњење жуте штампе.

Приближавамо се ЕУ. Време је да покажемо озбиљност. „Гасна афера” не сме да утихне попут лампе без петролеја. Постаћемо озбиљни уколико партије покажу спремност да се ствари истерају на чистац. Макар и по цену коалиција. Нема ту милости.

Крајње је време да се отресемо пијавица. Афере не смеју да се тичу страначких обрачуна или сукоба личних анимозитета, толико блиских овдашњем политичком менталитету.

Штетни уговори имају и цену која се не мери новцем. Мери се угледом земље. Управо би Русија ту могла да нам буде пример. Путин и компанија повратили су дигнитет својој земљи не зато што су посебно демократски, не само зато што им се посрећила цена енергената, већ зато што су пре свега државотворни. То је та демаркациона линија по којој се кагебеовско окружење Јељцина драматично разликује од кагебеовског окружења Путина. 

Могу олигарси да троше стотине милиона евра на куће по Лондону и колекције слика, могу да уживају у луксузним јахтама и да с трибина посматрају игру галактичких звезда фудбала чији су власници, али прво морају да намире мајчицу Русију.

Када наши изабрани представници, или њихови заступници, распродају државни интерес зарад попуњавања партијског или личног конта – не правим ту неку посебну разлику – шта могу да мисле њихови партнери. О њима да су лопови и корумпирани преваранти, о нама да смо будале које све то трпе. Шта могу да кажу о Србији јер ми смо их доводили на власт и омогућавали да раде то што раде.

Неке људе можете да варате неко време, али никада све људе све време, каже америчка изрека.