Распакивање шаргарепе

Александар Вучић својевремено је изјавио да је 2013. читава влада била за улазак Косова у УН, а да је он то успео да спречи. Пошто сада не успева да спречи улазак Косова у Савет Европе, наговештава да би Србију могао да изведе из водеће европске организације за људска права.

Политички комитет Савета Европе (СЕ) позитивно је у среду оценио мишљење известитељке за пријем Косова, које је захтев за чланство поднело маја 2023. Иако коначну одлуку треба да донесе Комитет министара, по свему судећи, окончана је једна етапа отворена прошлог априла, када су кандидатуру Приштине подржале 33 од 46 држава чланица. Седам је било против, пет уздржано, док једна земља није гласала. Овога пута 31 посланик гласао је за, четири су била против, а један уздржан.

Сада је Београд на потезу. Има две опције. Прва је да љутити Вучић изведе Србију из СЕ и да „промени приступ” дијалогу с Приштином, шта год то значило. „Објаснићу како су нас варали, лагали, глумили и неки тобожњи пријатељи и други, а тиче се чланства Косова у Савету Европе”. „Видећемо хоће ли Србија остати у Савету Европе или неће.”

Друга је да манипулативни председник само фингира излазак игром провидног сценарија: да се пред народом јуначи и демонстрира одлучност, а да потом истом том народу објасни зашто је за Србију ипак боље да остане у савету.

Прва би значила капитулацију, друга популистичко замајавање.

„Једна од опција је да изађемо. Русију су избацили и ово би де факто било избацивање Србије”, рекао је Вучић не пропуштајући прилику да одмах омаловажи савет: та организација малтене ни о чему не одлучује.

Председник већ дуже припрема јавност да ће Косово ући и у СЕ. Блокаде у Унеску или Интерполу досад су се показале успешне, али то не функционише у организацији у којој већину чине државе које су признале косовску независност. „Тешко ћемо то да спречимо јер су они донели ту одлуку.”

Уколико Србија напусти Савет Европе, био би то пркосни израз немоћи. Бојкот увређене госпођице. „Кога више воле?” Повређена сујета. „Можда вам се више свиђа да имате Приштину у Савету Европе него Београд и Србију”, каже иронично Вучић.

Зашто би председник који себе стално описује као великог борца напустио дипломатски фронт и тако Србији ускратио могућност да се њен глас у савету чује? „Србија неће да срља у рат, чекаће тренутак за своју политичку акцију”, узвраћа Вучић на изјаву Албина Куртија да Србија распоређује војску на граници с Косовом. Разни су терени за политичку акцију. Савет Европе је један од њих. Зашто онда прекинути утакмицу и повући се у свлачионицу? Уосталом, и већина чланица ЕУ је признала независно Косово, али Србија због тога није одустала од намере да постане пуноправни члан.

Европљани су одабрали да уместо штапа распакују шаргарепу. Проценили су да је довољно што је Приштина прихватила да се манастир Високи Дечани и његова 24 хектара земље упише у катастарске књиге, што је био један од три захтева известитељке за пријем Косова у СЕ Доре Бакојани.

Зашто се у Београду пише о „перфидној игри” Гркиње када она само препоручује „надзор” СЕ над Косовом и додаје да је „потпуно свесна да постоји дугачак списак нерешених предмета у вези с демократијом и људским правима на Косову, као и снажан отпор Приштине на разним фронтовима”?

Зашто скидање једне спорне теме после година чекања није поздрављено у Београду? Зато што је, тумачи српска власт, укњижење Дечана био Куртијев калкулисан потез да би добио сагласност за улазак у СЕ. Јесте, па шта? Озбиљни преговори подразумевају осмишљено надигравање.

Друга два захтева Приштини, оснивање Заједнице српских општина (ЗСО) и питање експропријације земљишта у општинама с већинским српским становништвом, остављена су за касније. Премијер Косова је заједно с председницом и председником скупштине упутио писму Бакојанијевој и обећао да ће поштовати све чланове Бриселског и Охридског споразума, укључујући и формирање ЗСО – али тек по уласку у савет.

Београд после 12 година чекања не верује. А требало би да верује савету, не мора Куртију, кога би поигравање с писмено преузетом обавезом могло скупо да кошта. Шаргарепа је понуђена и Србији. Уколико Вучић испуни одредбе прошлогодишњих споразума из Брисела и Охрида, с којима се усмено сагласио, да прекине да спречава чланство Косова у међународним организацијама, и он би могао да се нада награди.

Ово је ретка ситуација у којој би обе стране биле на добитку: Косово у савету, Дечани у катастру, СЗО на доступној удаљености.

Уместо тога, Вучић прети изласком Србије из СЕ. Била би то далекосежно лоша одлука. Шта то значи? Ако Косово једног дана уђе у Уједињене нације, да ли ће Србија напустити ову светску организацију?

Посланица Европског парламента и стални известиоца за Косово Виола фон Крамон, једна из галерије у Београду све омраженијих Немаца, верује у сценарио број два. Назвала је Вучићеву претњу напуштања СЕ „блефом”. „Србија, наравно, неће отићи.” Нова председница скупштине, коју је на ту функцију лансирала агресивна реторика одбране „шефа” и свих његових замисли, одмах је прихватила да буде читач председникових мисли. „Вучић не блефира”, изјавила је Ана Брнабић.

Преговори Београда и Приштине трају дуже од деценије. Одрживог и стабилног решења нема, али укњижени су неки, махом технички договори. Све иде по принципу топло-хладно, али рекао бих да Курти лукавије води игру. Да би се умилио Западу, коме његов екстремизам није по вољи, у први план ставља процес демократизације. Избаци из оптицаја динар како би се увођењем евра представио као прави будући Европејац.

У нацрту извештаја за чланство Косова у СЕ помињу се и питања у вези с људским правима и заштитом мањинских заједница која Косово мора да испуни након чланства. Земље које потпишу Европску конвенцију о људским правима обавезују се да ће штитити основна права и слободе појединаца, владавину права и демократију. Уз претпоставку да ће се Косово трудити да и у оквирима СЕ потврди атрибуте државности, то би могла да буде добра вест за Србе.

Београд неће спречити да „лажна држава” уђе у „лажни савет”, али Србија не сме поносно да крене у добровољну самоизолацију.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa