Како „убити” орла а не погинути

Симпатична је и занимљива идеја о потирању или чак поништавању одиграних улога које су неког глумачки прославиле. Око такве идеје – уз придодавање жеља за „раскринкавањем” онога што је иза кулиса српске филмске, такозване индустрије – врти се сценаристичко ткиво „Јоргована”, комедије или је боље рећи ситкома у режији Синише Цветића.

Да је којим случајем тандем – Синиша Цветић, редитељ и Давид Јаковљевић, сценариста, прослављен врло добром сарадњом у „Усековању” – имао већу слободу или можда мање (уочљивог) мешања од продуцента (Зоран Јанковић, „Кошутњак филм”), врло је вероватно да би „Јорговани” били бољи. То јест филм би досегао виши и важнији уметничко-ауторски стандард у односу на ово што је сада постигнуто и што се да свести на веселу и исплативу пучку забаву у биоскопу. Хоћу да кажем да је логично што су се после „Усековања” наметнула висока очекивања од Јаковљевића и Цветића, а то је замка у коју се лако упада јер увек постоји и опасност од рађања разочарања.

А можда су и њих двојица, баш као што су то смислили и наменили својим главним глумцима у „Јоргованима”, свесно заиграли на карту потирања онога што их је претходно прославило? И то би био добар „штос” да сам у такву намеру сигурна. Свеједно, оно што су идејно, тематски, интелигентно, важно, повремено и дубоко, у сваком случају забавно, као простор отворили за популарне звезде, као што су у нас Слобода Мићаловић и Иван Босиљчић, вредно је гледања. Толики отклон и одмак од онога што их је винуло у славу – од публици веома вољених ликова Анђелке Бојанић и Ненада Алексића из чувеног Шотриног „Рањеног орла” – није чест случај у домаћој кинематографији у којој, баш као и у свим другим на свету, често постоји то спутавајуће правило „укалупљивања” глумаца у одређени тип улога.

И Мићаловићева и Босиљчић, сада у ликовима Катарине и Игора – нераздвојног глумачког и брачног пара ослепелог и оглувелог од блицева и аплауза, ведета регионално популарне серије „Кад замиришу јорговани” којима се у тој једној јединој ноћи филмске радње уручују и важне награде – с лакоћом су показали с каквим широким спектром талента располажу. Слобода Мићаловић, са тим својим прелепим, фотогенично филмичним лицем, сјајном фигуром и прирођеном харизмом, заиста је неко ко може да понесе статус филмске диве. У то с каквим глумачким распоном она заиста располаже могао је да се увери свако ко ју је гледао у Кустуричином филму „На млечном путу” где је са таквом лакоћом „појела” Монику Белучи. Ово што сада чини у „Јоргованима” зато и не изненађује, само потврђује већ знано.

Промене које у односу на популарни лик у „Рањеном орлу” Иван Босиљчић сада као Игор показује, важне су и радују. Босиљчић је у „Јоргованима” одличан. Глумачки расан. А комплименти иду и на адресе Павла Чемерикића у лику Сценаристе (шта год да он игра све му се увек верује) и Јане Бјелице која је тако издашно одиграла улогу младе и незаустављиво амбициозне глумице Маје, Игорове љубавнице...

Има у тим Цветићевим и Јаковљевићевим „Јоргованима” још занимљивих „зачкољица” које се откривају добром вољом посматрача. Рецимо, начин на који су један у основи негативан наратив претворили у допадљиво филмско ткиво. Или, како су продуцентски омеђеном фарсичном ситкому ипак успели да „потуре” и дозе драгоцене (само)ироније и сарказма... Каријеру редитеља Синише Цветића радо бисмо наставили да пратимо. С високим очекивањима, наравно.