Врт будућности

Изложба уметнице Ане Вујовић у Галерији Културног центра Београда „Botanica Futura, Botanica Nova” инспирисана је будућношћу планете и у средишту пажње су еколошки проблеми. У галеријском простору све време чујемо глас и речи: „Стварање светова није ограничено само на људе”.

– Изложба је просторна инсталација која приказује утицај хиперпродукције и екстрактивног капитализма на природно окружење и како се мења свакодневни пејзаж на који смо навикли. Изложени радови спекулишу могућу симбиозу природног и синтетичког где одлазим у потпуни екстрем у њиховом приказивању претпостављајући будућност у којој су синтетички материјали постали интегративни део земље. Тако да сам приказ просторне инсталације јесте на неки начин прожет технофутуристичким елементима, али сматрам да ми ту будућност увелико живимо.

Звук који прати визуелни део поставке је нека врста колажа сачињена од дистордираних звукова из природе, као неких нових бића и репетативне реченице „Стварање светова није ограничено само за људе” позајмљене од ауторке Ане Лоуенхопт Цинг, „The Mushroom at the End of the World: On the Possibility of Life in Capitalist Ruins”. Звук настао у колаборацији са музичарем Миланом Букејловићем употпуњује визуелни део врта будућности који сам створила. „Hortus Futuri” је узнемирујући, дистопијски приказ, али нам неки његови елементи ипак дају наду да будућност може бити другачија уз учење, прихватање и солидарност. Звук скреће пажњу на претеране људске активности и чињеницу да се мора направити места за целокупни живи свет планете – каже уметница.

Спекулацију о могућим спојевима и новим хибридима природног и синтетичког Ана Вујовић приказује управо коришћењем и представљањем и природних материјала као што су газа, лековито биље нађено усред Београда, али и вештачких попут пластике, гуме, силикона...  Лековито и самоникло биље углавном је налазила на путу од куће до атељеа.

– Било ми је зачуђујуће да уберем лековиту биљку, рецимо шипурак или хајдучку траву у околини зграде „Југошпеда” која практично лежи на депонији смећа међу разрушеним грађевинама, прекривене индустријском прашином. Било ми је битно да покажем тај екстрем у овим радовима, пластифицирани хербаријум где лековито биље губи своју примарну функцију а то је да лечи. Сви коришћени материјали су задржани онакви какви су и пронађени уз мање или веће интервенције. Потенцирала сам такву методологију рада, јер сам на тај начин желела да истакнем значење и симболику што је у себи носе ти материјали а у контексту теме којом се бави изложба то је садашњи тренутак који живимо, тренутак где је доминантни модел интеракције искључиво капиталистички, где се форсира идеологија слободног тржишта која нас држи заробљеним у (само)експлоатативним праксама. Јер пластика није било који материјал, она је симбол материјалних односа 20. и 21. века који је у потпуности променио нашу реалност и показао више него икада колико смо уједињени у синтетици. Пластика је постала саставни део нас јер се налази у храни коју једемо, ваздуху који дишемо, у нано облику доспева у наше ћелије – истиче Ана Вујовић.

Наша саговорница је живела нешто мање од годину дана на планини у такозваној нетакнутој природи. Питамо је шта је све проналазила на таквом терену?

– Када бих одлазила у шетњу, у дубоку четинарску шуму кроз коју протиче изворска вода, наилазила бих на огромне депоније одбачених фрижидера, делова за веш-машину, пластичних боца. Сматрам да ми будућност увелико живимо али из неког разлога одбијамо да је видимо. „Hortus Futuri” или врт будућности који сам створила увелико постоји, ја сам га само одвела у екстрем. Небрига је присутна јер последице деструкције нису видљиве истог момента. Постоји рупа у времену између тренутка када се пластична боца баци и чињенице да се она никада неће компостовати у земљу – каже Ана Вујовић и закључује:

– Изложба ставља у фокус међузависне екологије – друштвену, менталну и екологију окружења, отварајући питања наслеђа које нам је небрига о поменутим екологијама оставила или, можда још битније, шта је то што ће остати иза нас?