Ко­ме сме­та про­фе­сор Ра­де­но­вић – дру­ги део

Вла­ди­мир Ву­ле­тић*

Де­ли­мич­но се сла­жем с раз­ми­шља­њи­ма ува­же­ног про­фе­со­ра Де­ли­ћа из­не­тим по­во­дом тек­ста „Ко­ме сме­та про­фе­сор Ра­де­но­вић”. Та де­ли­мич­ност је, ме­ђу­тим, та­ко не­знат­на и у по­гле­ду основ­не те­ме ире­ле­вант­на, да бих мир­не са­ве­сти мо­гао ре­ћи да се уоп­ште и не сла­жем.

Пре све­га, основ­на те­за мог тек­ста је да су не­ми­ле појавe, у ко­је сва­ка­ко спа­да и бес­при­зор­но скан­ди­ра­ње то­ком отва­ра­ња кон­сти­ту­тив­не сед­ни­це На­род­не скуп­шти­не, по­сле­ди­ца пар­ти­ку­ла­ри­зма ко­ји про­ис­ти­че из ло­ги­ке ви­ше­пар­тиј­ског си­сте­ма. Ако се же­ли са­чу­ва­ти ле­ги­ти­ми­тет та­квог си­сте­ма, мо­ра се на­ћи на­чин да се та­кве по­ја­ве све­ду на ми­ни­мал­ну ме­ру. По мом ми­шље­њу, на­чин за то је ства­ра­ње са­гла­сно­сти да су при­стој­но­сти и за­шти­та оп­штег ин­те­ре­са две цр­ве­не ли­ни­је пре­ко ко­јих по­сла­ни­ци не би сме­ли да пре­ла­зе.

Мој опо­нент, с дру­ге стра­не, по­ла­зи упра­во од пар­ти­ку­ла­ри­стич­ке прет­по­став­ке да су за про­бле­ме кри­ви „они дру­ги”, од­но­сно њи­хо­ви по­ли­тич­ки про­тив­ни­ци ко­ји, пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу, не по­шту­ју де­мо­крат­ска пра­ви­ла. То за­кљу­чу­је на осно­ву то­га што на­вод­но по­сто­ји „оправ­да­на сум­ња опо­зи­ци­је да су про­те­кли из­бо­ри бо­ло­ва­ли од број­них и озбиљ­них ’деч­јих бо­ле­сти’ де­мо­кра­ти­је”. Про­фе­сор не на­во­ди ко­је су то бо­ле­сти ко­је је ге­не­ри­са­ла ова власт, а да ра­ни­је ни­су по­сто­ја­ле. Две кључ­не ства­ри о ко­ји­ма се нај­ви­ше го­во­ри, та­ко­зва­не из­бор­не ми­гра­ци­је – шта год то зна­чи­ло, по­сто­ја­ле и то­ком вла­да­ви­не ДОС-а; а о ме­диј­ским усло­ви­ма нај­бо­ље све­до­чи чи­ње­ни­ца да су чак исти љу­ди на истим или слич­ним по­зи­ци­ја­ма на ко­ји­ма су би­ли и то­ком вла­да­ви­не ДОС-а. Ме­диј­ско при­су­ство та­да­шње опо­зи­ци­је на јав­ном сер­ви­су (из­у­зев крат­ког пе­ри­о­да са­рад­ње ДС-а и СНС-а у де­мон­ти­ра­њу СРС-а) би­ло је под­јед­на­ко не­про­пор­ци­о­нал­но као и са­да, с тим што та­да­шња опо­зи­ци­ја, за раз­ли­ку од да­на­шње, ни­је има­ла по­др­шку ни­јед­ног бит­ног ме­ди­ја. На кра­ју кра­је­ва, кључ­не од­лу­ке се ни та­да као ни да­нас ни­су до­но­си­ле у пар­ла­мен­ту већ у уском кру­гу ли­де­ра вла­да­ју­ће стран­ке, што је, уоста­лом, слу­чај сву­да у све­ту.

Да­кле, те­за о не­де­мо­крат­ском ка­рак­те­ру са­да­шње вла­сти ко­ја се те­ме­љи на „оправ­да­ној сум­њи” ни­је ни­шта дру­го до лич­на од­лу­ка ува­же­ног про­фе­со­ра Де­ли­ћа и ње­го­вих по­ли­тич­ких исто­ми­шље­ни­ка да у то ве­ру­ју, а не не­ка­ква објек­тив­на исти­на. На до­но­ше­ње та­кве од­лу­ке он на­рав­но има пра­во, али про­блем на­ста­је ка­да се су­бјек­тив­но уве­ре­ње до­жи­ви као не­у­пит­на исти­на ко­ја по­ста­је оправ­да­ње за бло­ки­ра­ње ра­да скуп­шти­не. Скуп­шти­на упра­во за­то и по­сто­ји да би омо­гу­ћи­ла нео­ме­та­но функ­ци­о­ни­са­ње др­жа­ве у си­ту­а­ци­ја­ма ка­да две или ви­ше гру­па има­ју раз­ли­чи­та уве­ре­ња о бит­ним по­ли­тич­ким ства­ри­ма о ко­ји­ма не по­сто­ји или ни­је мо­гу­ће до­не­ти објек­ти­ван суд. Бло­ки­ра­ње ра­да скуп­шти­не под би­ло ко­јим из­го­во­ром ни­је ни­шта дру­го не­го оне­мо­гу­ћа­ва­ње нор­мал­ног функ­ци­о­ни­са­ња дру­штва и др­жа­ве, што је по­себ­но опа­сно у да­на­шњим ме­ђу­на­род­ним окол­но­сти­ма.

У тој ме­ри се сла­жем да је слу­чај про­фе­со­ра Ра­де­но­ви­ћа тек врх ле­де­ног бре­га ко­ји са­мо ука­зу­је на ду­бљи про­блем ко­ји, по мом ми­шље­њу, пред­ста­вља са­да већ ма­лиг­ни пар­ти­ку­ла­ри­зам.

Пре­ва­зи­ла­же­њу тог про­бле­ма не по­ма­же схва­та­ње пре­ма ко­ме на­уч­ник, ле­кар, слу­жбе­ник, ге­о­ме­тар итд. пре­ста­ју да то бу­ду ка­да про­ђу кроз скуп­штин­ске две­ри. Иде­ја да од тог тре­нут­ка они по­ста­ју жи­во­ти­ње – ма­кар и по­ли­тич­ке –упра­во је оно што по­го­ду­је ства­ра­њу по­ли­тич­ког зве­ри­ња­ка. На­рав­но, у има­ги­на­ци­ји опо­зи­ци­о­них по­ли­ти­ча­ра зве­ри су пред­став­ни­ци вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је док се­бе, без ра­зло­жног и убе­дљи­вог обра­зло­же­ња, ви­де као дре­се­ре, од­но­сно про­по­вед­ни­ке мо­рал­них и ци­ви­ли­за­циј­ских стан­дар­да ко­је на сва­ки на­чин, ма­кар до­во­де­ћи у пи­та­ње при­стој­ност и оп­шти ин­те­рес, мо­ра­ју на­мет­ну­ти по­ли­тич­ким опо­нен­ти­ма. Фра­пант­но од­су­ство ауто­ре­флек­си­је и спо­соб­но­сти да се соп­стве­на по­зи­ци­ја и уло­га са­гле­да­ју из пер­спек­ти­ве дру­гог је оно што не обе­ћа­ва све­тлу бу­дућ­ност у слу­ча­ју про­ме­не вла­сти. Не твр­дим да је то осо­бе­ност са­мо опо­зи­ци­је. Твр­дим, ме­ђу­тим, да је то под­јед­на­ко ако не и ви­ше осо­бе­ност и опо­зи­ци­је.

На стра­ну што, ко­ли­ко год сло­бод­но и ши­ро­ко раз­у­ме­ли Ари­сто­те­ло­ву за­ми­сао о „по­ли­тич­кој жи­во­ти­њи”, она не­ма ве­зе с ту­ма­че­њем ко­је јој се при­да­је у тек­сту мог ува­же­ног са­го­вор­ни­ка. На стра­ну и то што у ње­го­вом тек­сту ци­ти­ра­не ре­чи про­фе­со­ра Ра­де­но­ви­ћа ло­гич­ки по­сма­тра­но не мо­гу би­ти узрок већ са­мо на­кнад­на ре­ак­ци­ја на раз­у­зда­но по­на­ша­ње опо­зи­ци­је – ко­ме је, што му слу­жи на част, не­мо све­до­чио и про­фе­сор Де­лић. Кључ­ни про­блем је, ме­ђу­тим, што се пре­ла­же­ње цр­ве­них ли­ни­ја при­стој­но­сти прав­да су­бјек­тив­ним уве­ре­њем ко­је из­ра­жа­ва са­мо пар­ти­ку­лар­ни ин­те­рес опо­зи­ци­о­них стра­на­ка. Да би се та­кав пар­ти­ку­ла­ри­зам бар у из­ве­сној ме­ри пред­у­пре­дио, нео­п­ход­но је на­пу­сти­ти иде­ју да се пре­ма по­ли­тич­ком про­тив­ни­ку мо­же од­но­си­ти као пре­ма по­гре­шно схва­ће­ној по­ли­тич­кој жи­во­ти­њи. Упра­во су­прот­но, чак и ка­да су по­ли­ти­ча­ри на­ши опо­нен­ти су пр­вен­стве­но људ­ска и дру­штве­на би­ћа, а по­се­бан об­зир се мо­ра има­ти ако је реч о љу­ди­ма ко­ји су сво­јим де­лом очи­глед­но и до­ка­за­но за­ду­жи­ли ши­ру за­јед­ни­цу.

Ни­сам се упу­штао у раз­ма­тра­ње пи­та­ња да ли те гра­ни­це че­шће пре­ла­зе власт или опо­зи­ци­ја. Но, упр­кос то­ме про­фе­сор Де­лић, апо­стро­фи­ра да је ве­ћа од­го­вор­ност у ру­ка­ма оно­га ко др­жи „по­га­чу и нож”. Та па­сто­рал­на пред­ста­ва ко­ја би тре­ба­ло да по­бу­ди асо­ци­ја­ци­ју о па­три­јар­хал­ном устрој­ству дру­штва и оправ­да мит о све­моћ­ној (злој) вла­сти и си­ро­тој (до­број) опо­зи­ци­ји мо­жда је има­ла не­ка­квог сми­сла у јед­но­пар­тиј­ском ре­жи­му или то­ком вла­да­ви­не „ту­ђи­на”. У ви­ше­пар­тиј­ском си­сте­му где су власт и опо­зи­ци­ја са­мо ли­це и на­лич­је по­ли­тич­ког по­рет­ка она је са­мо до­сет­ка у по­ли­тич­кој бор­би у ци­љу за­до­би­ја­ња сим­па­ти­ја јав­но­сти, а не сред­ство об­ја­шње­ња.

Не при­па­дам они­ма ко­ји кри­тич­ки дух ин­те­лек­ту­ал­ца до­во­де у ве­зу са апри­о­ри сим­па­ти­ја­ма за опо­зи­ци­о­не пар­ти­је са­мо за­то што су тре­нут­но опо­зи­ци­ја или на­па­ди­ма на власт са­мо за­то што је тре­нут­но власт. За­пра­во, ка­да је о по­ме­ну­тим цр­ве­ним ли­ни­ја­ма реч, струк­тур­но по­сма­тра­но, по­сла­ни­ци опо­зи­ци­је има­ју ви­ше мо­ти­ва да их пре­ла­зе. Власт је увек под при­смо­тром јав­но­сти и мо­ра да во­ди ра­чу­на о јав­ном ин­те­ре­су и еле­мен­тар­ним гра­ни­ца­ма при­стој­но­сти. Опо­зи­ци­ја као део за­ко­но­дав­не вла­сти мо­ра­ла би да чи­ни исто, али се од те од­го­вор­но­сти са­кри­ва иза фло­ску­ле о „по­га­чи и но­жу”. Опо­зи­ци­ја је сла­би­ја не за­то што је мо­рал­но или ин­те­лек­ту­ал­но су­пер­и­ор­ни­ја не­го за­то што има ма­њу по­др­шку гра­ђа­на, а то сва­ка­ко не би сме­ло би­ти оправ­да­ње за пре­но­ше­ње улич­них ма­ни­ра по­ли­тич­ке бор­бе, у ко­је спа­да и ко­му­ни­ка­циј­ски ван­да­ли­зам, у скуп­шти­ну.

Дру­гим ре­чи­ма, ма­да се по­вре­ме­но мо­же раз­у­ме­ти, не по­сто­ји уни­вер­зал­ни кри­те­ри­јум ко­ји або­ли­ра би­ло ко­га за ко­му­ни­ка­циј­ски ван­да­ли­зам, по­себ­но не ако је „ор­га­ни­зо­ван и при­пре­мљен”, ни­ти по­сто­ји на­чин да се скан­ди­ра­ње док про­фе­сор Ра­де­но­вић отва­ра кон­сти­ту­тив­ну сед­ни­цу скуп­шти­не (ко­ју при­зна­ју и по­сла­ни­ци опо­зи­ци­је) при­ка­же као из­раз бор­бе за де­мо­кра­ти­ју. На­про­тив. Ус­кра­ћи­ва­ње сло­бо­де би­ло ко­ме да оба­вља сво­ју по­ли­тич­ку уло­гу са­мо за­то што при­па­да гру­пи ко­јој је дру­га гру­па при­ле­пи­ла ети­ке­ту не­при­ја­те­ља сло­бо­де си­гу­ран је пут у не­сло­бо­ду.

*Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду

 Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора , не увек и уређивачку политику листа