Ko­me sme­ta pro­fe­sor Ra­de­no­vić – dru­gi deo

Vla­di­mir Vu­le­tić*

De­li­mič­no se sla­žem s raz­mi­šlja­nji­ma uva­že­nog pro­fe­so­ra De­li­ća iz­ne­tim po­vo­dom tek­sta „Ko­me sme­ta pro­fe­sor Ra­de­no­vić”. Ta de­li­mič­nost je, me­đu­tim, ta­ko ne­znat­na i u po­gle­du osnov­ne te­me ire­le­vant­na, da bih mir­ne sa­ve­sti mo­gao re­ći da se uop­šte i ne sla­žem.

Pre sve­ga, osnov­na te­za mog tek­sta je da su ne­mi­le pojave, u ko­je sva­ka­ko spa­da i bes­pri­zor­no skan­di­ra­nje to­kom otva­ra­nja kon­sti­tu­tiv­ne sed­ni­ce Na­rod­ne skup­šti­ne, po­sle­di­ca par­ti­ku­la­ri­zma ko­ji pro­is­ti­če iz lo­gi­ke vi­še­par­tij­skog si­ste­ma. Ako se že­li sa­ču­va­ti le­gi­ti­mi­tet ta­kvog si­ste­ma, mo­ra se na­ći na­čin da se ta­kve po­ja­ve sve­du na mi­ni­mal­nu me­ru. Po mom mi­šlje­nju, na­čin za to je stva­ra­nje sa­gla­sno­sti da su pri­stoj­no­sti i za­šti­ta op­šteg in­te­re­sa dve cr­ve­ne li­ni­je pre­ko ko­jih po­sla­ni­ci ne bi sme­li da pre­la­ze.

Moj opo­nent, s dru­ge stra­ne, po­la­zi upra­vo od par­ti­ku­la­ri­stič­ke pret­po­stav­ke da su za pro­ble­me kri­vi „oni dru­gi”, od­no­sno nji­ho­vi po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci ko­ji, pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, ne po­štu­ju de­mo­krat­ska pra­vi­la. To za­klju­ču­je na osno­vu to­ga što na­vod­no po­sto­ji „oprav­da­na sum­nja opo­zi­ci­je da su pro­te­kli iz­bo­ri bo­lo­va­li od broj­nih i ozbilj­nih ’deč­jih bo­le­sti’ de­mo­kra­ti­je”. Pro­fe­sor ne na­vo­di ko­je su to bo­le­sti ko­je je ge­ne­ri­sa­la ova vlast, a da ra­ni­je ni­su po­sto­ja­le. Dve ključ­ne stva­ri o ko­ji­ma se naj­vi­še go­vo­ri, ta­ko­zva­ne iz­bor­ne mi­gra­ci­je – šta god to zna­či­lo, po­sto­ja­le i to­kom vla­da­vi­ne DOS-a; a o me­dij­skim uslo­vi­ma naj­bo­lje sve­do­či či­nje­ni­ca da su čak isti lju­di na istim ili slič­nim po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma su bi­li i to­kom vla­da­vi­ne DOS-a. Me­dij­sko pri­su­stvo ta­da­šnje opo­zi­ci­je na jav­nom ser­vi­su (iz­u­zev krat­kog pe­ri­o­da sa­rad­nje DS-a i SNS-a u de­mon­ti­ra­nju SRS-a) bi­lo je pod­jed­na­ko ne­pro­por­ci­o­nal­no kao i sa­da, s tim što ta­da­šnja opo­zi­ci­ja, za raz­li­ku od da­na­šnje, ni­je ima­la po­dr­šku ni­jed­nog bit­nog me­di­ja. Na kra­ju kra­je­va, ključ­ne od­lu­ke se ni ta­da kao ni da­nas ni­su do­no­si­le u par­la­men­tu već u uskom kru­gu li­de­ra vla­da­ju­će stran­ke, što je, uosta­lom, slu­čaj svu­da u sve­tu.

Da­kle, te­za o ne­de­mo­krat­skom ka­rak­te­ru sa­da­šnje vla­sti ko­ja se te­me­lji na „oprav­da­noj sum­nji” ni­je ni­šta dru­go do lič­na od­lu­ka uva­že­nog pro­fe­so­ra De­li­ća i nje­go­vih po­li­tič­kih isto­mi­šlje­ni­ka da u to ve­ru­ju, a ne ne­ka­kva objek­tiv­na isti­na. Na do­no­še­nje ta­kve od­lu­ke on na­rav­no ima pra­vo, ali pro­blem na­sta­je ka­da se su­bjek­tiv­no uve­re­nje do­ži­vi kao ne­u­pit­na isti­na ko­ja po­sta­je oprav­da­nje za blo­ki­ra­nje ra­da skup­šti­ne. Skup­šti­na upra­vo za­to i po­sto­ji da bi omo­gu­ći­la neo­me­ta­no funk­ci­o­ni­sa­nje dr­ža­ve u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da dve ili vi­še gru­pa ima­ju raz­li­či­ta uve­re­nja o bit­nim po­li­tič­kim stva­ri­ma o ko­ji­ma ne po­sto­ji ili ni­je mo­gu­će do­ne­ti objek­ti­van sud. Blo­ki­ra­nje ra­da skup­šti­ne pod bi­lo ko­jim iz­go­vo­rom ni­je ni­šta dru­go ne­go one­mo­gu­ća­va­nje nor­mal­nog funk­ci­o­ni­sa­nja dru­štva i dr­ža­ve, što je po­seb­no opa­sno u da­na­šnjim me­đu­na­rod­nim okol­no­sti­ma.

U toj me­ri se sla­žem da je slu­čaj pro­fe­so­ra Ra­de­no­vi­ća tek vrh le­de­nog bre­ga ko­ji sa­mo uka­zu­je na du­blji pro­blem ko­ji, po mom mi­šlje­nju, pred­sta­vlja sa­da već ma­lig­ni par­ti­ku­la­ri­zam.

Pre­va­zi­la­že­nju tog pro­ble­ma ne po­ma­že shva­ta­nje pre­ma ko­me na­uč­nik, le­kar, slu­žbe­nik, ge­o­me­tar itd. pre­sta­ju da to bu­du ka­da pro­đu kroz skup­štin­ske dve­ri. Ide­ja da od tog tre­nut­ka oni po­sta­ju ži­vo­ti­nje – ma­kar i po­li­tič­ke –upra­vo je ono što po­go­du­je stva­ra­nju po­li­tič­kog zve­ri­nja­ka. Na­rav­no, u ima­gi­na­ci­ji opo­zi­ci­o­nih po­li­ti­ča­ra zve­ri su pred­stav­ni­ci vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je dok se­be, bez ra­zlo­žnog i ube­dlji­vog obra­zlo­že­nja, vi­de kao dre­se­re, od­no­sno pro­po­ved­ni­ke mo­ral­nih i ci­vi­li­za­cij­skih stan­dar­da ko­je na sva­ki na­čin, ma­kar do­vo­de­ći u pi­ta­nje pri­stoj­nost i op­šti in­te­res, mo­ra­ju na­met­nu­ti po­li­tič­kim opo­nen­ti­ma. Fra­pant­no od­su­stvo auto­re­flek­si­je i spo­sob­no­sti da se sop­stve­na po­zi­ci­ja i ulo­ga sa­gle­da­ju iz per­spek­ti­ve dru­gog je ono što ne obe­ća­va sve­tlu bu­duć­nost u slu­ča­ju pro­me­ne vla­sti. Ne tvr­dim da je to oso­be­nost sa­mo opo­zi­ci­je. Tvr­dim, me­đu­tim, da je to pod­jed­na­ko ako ne i vi­še oso­be­nost i opo­zi­ci­je.

Na stra­nu što, ko­li­ko god slo­bod­no i ši­ro­ko raz­u­me­li Ari­sto­te­lo­vu za­mi­sao o „po­li­tič­koj ži­vo­ti­nji”, ona ne­ma ve­ze s tu­ma­če­njem ko­je joj se pri­da­je u tek­stu mog uva­že­nog sa­go­vor­ni­ka. Na stra­nu i to što u nje­go­vom tek­stu ci­ti­ra­ne re­či pro­fe­so­ra Ra­de­no­vi­ća lo­gič­ki po­sma­tra­no ne mo­gu bi­ti uzrok već sa­mo na­knad­na re­ak­ci­ja na raz­u­zda­no po­na­ša­nje opo­zi­ci­je – ko­me je, što mu slu­ži na čast, ne­mo sve­do­čio i pro­fe­sor De­lić. Ključ­ni pro­blem je, me­đu­tim, što se pre­la­že­nje cr­ve­nih li­ni­ja pri­stoj­no­sti prav­da su­bjek­tiv­nim uve­re­njem ko­je iz­ra­ža­va sa­mo par­ti­ku­lar­ni in­te­res opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka. Da bi se ta­kav par­ti­ku­la­ri­zam bar u iz­ve­snoj me­ri pred­u­pre­dio, neo­p­hod­no je na­pu­sti­ti ide­ju da se pre­ma po­li­tič­kom pro­tiv­ni­ku mo­že od­no­si­ti kao pre­ma po­gre­šno shva­će­noj po­li­tič­koj ži­vo­ti­nji. Upra­vo su­prot­no, čak i ka­da su po­li­ti­ča­ri na­ši opo­nen­ti su pr­ven­stve­no ljud­ska i dru­štve­na bi­ća, a po­se­ban ob­zir se mo­ra ima­ti ako je reč o lju­di­ma ko­ji su svo­jim de­lom oči­gled­no i do­ka­za­no za­du­ži­li ši­ru za­jed­ni­cu.

Ni­sam se upu­štao u raz­ma­tra­nje pi­ta­nja da li te gra­ni­ce če­šće pre­la­ze vlast ili opo­zi­ci­ja. No, upr­kos to­me pro­fe­sor De­lić, apo­stro­fi­ra da je ve­ća od­go­vor­nost u ru­ka­ma ono­ga ko dr­ži „po­ga­ču i nož”. Ta pa­sto­ral­na pred­sta­va ko­ja bi tre­ba­lo da po­bu­di aso­ci­ja­ci­ju o pa­tri­jar­hal­nom ustroj­stvu dru­štva i oprav­da mit o sve­moć­noj (zloj) vla­sti i si­ro­toj (do­broj) opo­zi­ci­ji mo­žda je ima­la ne­ka­kvog smi­sla u jed­no­par­tij­skom re­ži­mu ili to­kom vla­da­vi­ne „tu­đi­na”. U vi­še­par­tij­skom si­ste­mu gde su vlast i opo­zi­ci­ja sa­mo li­ce i na­lič­je po­li­tič­kog po­ret­ka ona je sa­mo do­set­ka u po­li­tič­koj bor­bi u ci­lju za­do­bi­ja­nja sim­pa­ti­ja jav­no­sti, a ne sred­stvo ob­ja­šnje­nja.

Ne pri­pa­dam oni­ma ko­ji kri­tič­ki duh in­te­lek­tu­al­ca do­vo­de u ve­zu sa apri­o­ri sim­pa­ti­ja­ma za opo­zi­ci­o­ne par­ti­je sa­mo za­to što su tre­nut­no opo­zi­ci­ja ili na­pa­di­ma na vlast sa­mo za­to što je tre­nut­no vlast. Za­pra­vo, ka­da je o po­me­nu­tim cr­ve­nim li­ni­ja­ma reč, struk­tur­no po­sma­tra­no, po­sla­ni­ci opo­zi­ci­je ima­ju vi­še mo­ti­va da ih pre­la­ze. Vlast je uvek pod pri­smo­trom jav­no­sti i mo­ra da vo­di ra­ču­na o jav­nom in­te­re­su i ele­men­tar­nim gra­ni­ca­ma pri­stoj­no­sti. Opo­zi­ci­ja kao deo za­ko­no­dav­ne vla­sti mo­ra­la bi da či­ni isto, ali se od te od­go­vor­no­sti sa­kri­va iza flo­sku­le o „po­ga­či i no­žu”. Opo­zi­ci­ja je sla­bi­ja ne za­to što je mo­ral­no ili in­te­lek­tu­al­no su­per­i­or­ni­ja ne­go za­to što ima ma­nju po­dr­šku gra­đa­na, a to sva­ka­ko ne bi sme­lo bi­ti oprav­da­nje za pre­no­še­nje ulič­nih ma­ni­ra po­li­tič­ke bor­be, u ko­je spa­da i ko­mu­ni­ka­cij­ski van­da­li­zam, u skup­šti­nu.

Dru­gim re­či­ma, ma­da se po­vre­me­no mo­že raz­u­me­ti, ne po­sto­ji uni­ver­zal­ni kri­te­ri­jum ko­ji abo­li­ra bi­lo ko­ga za ko­mu­ni­ka­cij­ski van­da­li­zam, po­seb­no ne ako je „or­ga­ni­zo­van i pri­pre­mljen”, ni­ti po­sto­ji na­čin da se skan­di­ra­nje dok pro­fe­sor Ra­de­no­vić otva­ra kon­sti­tu­tiv­nu sed­ni­cu skup­šti­ne (ko­ju pri­zna­ju i po­sla­ni­ci opo­zi­ci­je) pri­ka­že kao iz­raz bor­be za de­mo­kra­ti­ju. Na­pro­tiv. Us­kra­ći­va­nje slo­bo­de bi­lo ko­me da oba­vlja svo­ju po­li­tič­ku ulo­gu sa­mo za­to što pri­pa­da gru­pi ko­joj je dru­ga gru­pa pri­le­pi­la eti­ke­tu ne­pri­ja­te­lja slo­bo­de si­gu­ran je put u ne­slo­bo­du.

*Pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du

 Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora , ne uvek i uređivačku politiku lista