Парфеми на Башчаршији

На Бембаши, у хладну Миљацку опет скачу на главу од среће. БиХ је добила преговарачки статус са ЕУ или како се то већ зове. „Стиже велика нафака, биће џабане и мажњавања, шатро пројекти, оптимизације, рационализације, адаптације и те ствари. Лапо инопосредницима, лапо нама, а остало – линафо, шупљирање. Конташ?” И Пленковић се испред ХДЗ-а радује јер је допринио реализацији Туђманове гласовите изјаве поводом утапања Херцег-Босне у Бошњачко-хрватску федерацију: „Хрвати су добили еуропску задаћу да цивилизирају и култивирају Бошњаке.” А Милановић касније: „Прво сапун па онда парфем.”

Елем, Башчаршија сада више неће опојно мирисати на ћевабџинице и ашчинице, на мезетлуке и јемеке него на француске парфеме. Грађанска елита на зидићу крај кафане „Парк” на рубу резигнирано закључује: „Запад је напокон схватио да су муслимани прави правцати Европљани, а не исламски терористи.” Хрвати у „Херцег-Босни” нису импресионирани јер са двоструким држављанством ионако имају путовнице и домовнице и Брисел их препознаје као грађане Хрватске – чланице ЕУ. Додик је, не баш горљиво као Вучић, такође подржавао европски пут, а ни Русија није била против. Са Мајданом и СВО све се променило.

Нико се и не пита зашто су се врата ЕУ изненада одшкринула за БиХ. Обично се каже да је кандидат остварио неке европске стандарде, отклонио неспоразуме са суседним државама и сл. Сарајево се, међутим, вечито љути на Загреб, а поготово на Београд, а највише на Бањалуку и Груде. Елем, БиХ је напредовала на путу за ЕУ, а није се помирила ни сама са собом. На терену односи ни са заграничним ни са унутрашњим комшијама никад гори. Штавише, америчке службе ономад званично предвиђају „мање етничке сукобе”, што се може схватити као инсценирани повод за интервенцију илити самоиспуњавајућа прогноза. Испада, Вашингтон опет контра Бриселу у БиХ?! А ЕУФОР (испостава НАТО у БиХ) каже да је БиХ мирна и стабилна.

Но, после пријема Бугарске, Румуније и напретка Молдавије и Украјине, свакоме је ваљда постало јасно да нема везе да ли су испуњени било какви услови. Трудио се – не трудио, примиће те или неће, зависно од њихових тренутних политичких, безбедносних и економских интереса, док муштеријама цинично понављају: „Све зависи од вас самих.” Мењају услове и рокове, поглавља у кластере, уводе пријем „у више брзина”, постављају критеријуме које ни сами не задовољавају, лажу и варају. Упркос свему, нико, за разлику од Турске, истина после 60 година у чекаоници, није им рекао: „Хвала лепо, више ми нисмо заинтересовани.” Једнима су сметали као муслиманска земља у хришћанској Европи, другима што би економски, територијално

и популационо угрозили примат оснивача, трећима због велике турске мањине у Немачкој итд.

Рецимо, шиптарским сецесионистима је било речено „прво стандарди па онда статус”, а онда су им признали статус, баш онда када су они дивљачки газили елементарне цивилизацијске стандарде, не би ли их ваљда статус умирио. Е, сада је проблем и њима и Бајдену, и Макрону и Шолцу што Србија неће у томе да им се придружи и добровољно се одрекне колијевке своје државности и духовности, неће да пусти низ воду Српску, неће да уведе санкције Русији, а Српска је у томе чак појачано прати. „Шта хоће ти Срби?”, питају. Вучић их зове пријатељима, Додик – непријатељима, а ниједан ништа не да. Ни КиМ ни РС, ни један другога. А зашто баш сада Брисел отвара преговоре са БиХ?

У дубокој економској и политичкој кризи, ЕУ никада није била мање привлачна преосталим, углавном балканским аспирантима, не рачунајући аутсајдере Молдавију и Украјину. Према анкетама евроентузијазам је у Српској, као и у Србији, у паду, а никада није ни прелазио 50 одсто. Пошто је исти тренд био забиљежен и у осталим земљама кандидатима, с референдума о приступању прешло се на скупштинско изјашњавање, а сада је довољна и само одлука владе. Бошњачко одушевљење јача европско самопоуздање, тим више што ни „босански Срби” не одбијају. Ето има још увек неко у Македонији, Црној Гори, па и у Србији и Српској ко вјерује у ЕУ више него она данас сама у себе.

У Бриселу верују да ће корак напред у евроинтеграцији западног Балкана ојачати све слабију позицију ЕУ у односу на САД и Русију. Да ће успјети да прекине вазалство на једној као и непријатељство на другој страни, да ће моћи аутономно да успостави партнерске односе на обје стране, војнополитичко с колективним Западом и економско (енергенти и тржиште) са Истоком. Јер, како сада стоје ствари, приватни капитал бежи у САД, инвестиције на брдовити Балкан.

У ЕУ верују да ће ова „шаргарепа” бити ефикаснија од „штапа” све већих притисака на „мањи ентитет”. Да уведе санкције Русији, да одустане од стратегије „мирног разлаза”, да батали дејтонске надлежности, прихвати де факто већинско одлучивање на рачун консензуса. Исте механизме ЕУ управо развија у властитим редовима. Мађарска је са обе ноге у колективном Западу (и ЕУ И НАТО), па изнутра може да „закера”, али ако се за Орбаном поведе више актера, оба савеза ће се распасти. Зато Шолц и Макрон уводе нови модел „консензуса”: „Једногласно минус 1”, „сви минус 2, 3 ...” итд.

Али бадава им све када Срби не дају ни Српску ни Косово, и када Руси на путу ка делти Дунава стоје иза њих. Тих братских веза Срби се нису одрицали ни када је нама или њима ишло наопако. Данас то није само ствар словенства, православља, традиције и колективне емоције, него рационалног избора. Ићи на супротну губитничку страну је „као ’45 у четнике”. Досадашња игра „лаже и паралаже”: они као једва чекају да се придружимо, али уз санкције Русији, независно КиМ, отпис РС, док ми као чезнемо да се придружимо, а не дамо суверенитет – можда и није била лоша због европских фондова, инвестиција, кредита, куповине времена, али пуно чланство већ не. У ЕУ је тешко ући, али још теже изаћи: сетимо се колико је Велику Британију коштао брегзит. Паметније је обновити Покрет несврстаних, где нас пробуђена Африка памти као некога и нешто, док Јемен, Чад, Нигер, под кишобраном Кине и Русије испраћају западне неоколонизаторе. Пред БРИКС-ом се отегао ред регионалних велесила, а пред ЕУ, преко реда, несрећници, попут Украјине и Молдавије који, кад им одшкринута врата отворе, неће ни постојати.

А шта после радосне вести о приступним преговорима? Како у ЕУ да уђе земља која је и суверена, а под протекторатом, парламентарна демократија, а под диктатуром високог представника, у којој се не поштује слово, него дух закона! Али да занемаримо „ситнице”, како три стране које не могу да се сложе око државне заставе, химне, празника, да се договоре са четвртом? Ево како: сада тако, а остало „о том потом”. А преговоре ће свршити једног лепог дана или касније.

Током великог успона од ЕЕЗ до ЕУ, Брисел је нудио Београду позамашну финансијску стимулацију да СФРЈ одмах буде примљена у заједницу европских држава, али као целина. Словенци су глатко одбили, с образложење да неће да губе време на договоре са „братским” републикама, а да ћемо у ЕУ свакако опет бити заједно: „До/виђења у Бриселу!” Можда би сада Срби требало да кажу Бошњацима: „Хајте ви тамо без Српске, а када и ми стигнемо, опет ћемо бити заједно, без вама мрског Дејтона и ентитетских граница у јединственој Европи.”

Додик тим поводом: „У ЕУ неће бити границе између Српске и Србије, а БиХ ће бити фришоп.” Вучић на вест да ће Куртијево Косово бити примљено у Савет Европе: „Онда ће Србија изаћи из Савета Европе.” Два српска председника припремају Васкршњи сабор Србије и Српске, а Бећиревић (Бећир, Бећо) један од три у Председништву БиХ тужака их код лажног в. п. Ових дана у центру Сарајева фасаде осветљене у бојама ЕУ, у Бањалуци у бојама руске заставе. У БиХ, као и обично „ј... луд збуњеног”, али се ипак зна на којој је ко страни света.

*Професор емеритус