Скрштене руке могућег божанског бића

71. МАРТОВСКИ

Нисмо оно што други од нас направе, ми смо оно што направимо сами од себе – речи су протагонисте краткометражог документарног филма „Остајем овде” сценаристе и редитеља Александра Лазаревића, изговорене на самом крају као нека врста заокружења личне, породичне и професионалне исповести човека који је искуствено прошао нежељену животну Сцилу и Харибду и изашао као победник.

Тај и такав јунак у овом Лазаревићевом филмском портрету, студији личности постављеној тако да се ближи границама експеримента, јесте данас светски познати уметнички фотограф Игор Мандић, чија дела освањују на изложбама широм света, самостално или унутар заједничких пројеката са култним британским аутором Питером Гриневејем и уз радове стваралаца попут Дејмијена Херста и Микеланђела Буонаротија. Мандића је прославио његов серијал портрета скрштених руку који у оку посматрача стварају и примисли метафоричких и метафизичких значења. И његове су руке током интервјуа често скрштене, што не промиче ни Лазаревићевом погледу нити увек маестралној камери директора фотографије професора Милорада Глушице, који унутар документарне форме ствара високу и чак поетску ликовност.

Оно што сценариста, редитељ и монтажер Александар Лазаревић у „Остајем овде” чини јесте разоткривање невероватне животне приче Игора Мандића, који промишљајући своју прошлост истражује и појам предодређености и сопствени уметнички рад. Од детета рођеног у Сарајеву у породици која се међусобно крваво обрачунавала (крви је било и на Игоровим рукама), принудног пресељења у гето Земун Поља, учешћа у рату током служења редовног војног рока, вишегодишњег одабира алкохола као животног анестетика, преживљавања канцера, па све до светских изложбених простора и признате и познате уметности. Од одрастања обликованог споља наметнутим насиљем, прво као шоком и стицајем околности, а затим и као решењем за преживљавање, Мандићево дуго путовање кроз сукоб и борбу ипак на крају има величанствен исход. И зато је он прави филмски јунак по чијој би се причи могао чак снимити и дугометражни играни филм. Тип јунака који је постао оно што је сам од себе направио. Уметничко дело само по себи.

Занимљив је начин на који је Александар Лазаревић, по образовању и струци иначе филмски и ТВ монтажер, приступио у одабиру свог протагонисте и самој уметничкој форми унутар краткометражног документарног филма. Потреба да први пут сам прође кроз цео процес стварања филма (и то и форми „самиздата”) јавила се Лазаревићу на постдипломским студијама Уметност документарних форми на АУ. Истражујући тим поводом најшире појмове попут метаморфозе до анализе мотива руку у савременој уметности, трагао је за неким ко би све то објединио и тако је стигао до Игора Мандића и његовог континуираног, готово епског наратива преображаја од жртве до победника.

Путујући заједно са својим јунаком кроз његова сећања на искушења, Лазаревићу је пошло за руком да врло добро филмски ухвати и јунакову трансформацију и себе и своје околине у нову стварност, у којој је и даље главно оружје његова уметност. „Остајем овде” не представља само тумачење или ишчитавање Мандићевих радова већ и процес формирања уметничког стварања кроз сукоб елементарних и свеприсутних људских сила, ширећи се и на анализу социолошке позадине која је формирала уметника. Притом, Лазаревићев третман филмског јунака не као уметничког фотографа већ као античког јунака и филозофа добија пуно покриће.

„Мој живот мени није чудан, ја други нисам имао и трошим га најбоље што умем. Свима је борба, само су можда искушења некима једноставнија”, рећи ће Игор Мандић, који се не стиди да прича о свом животу јер „ако се нечега стидиш, ниси се добро понео”. Његови фотографски радови које видимо добијају у филму пуно значење. Директор фотографије Милорад Глушица у ликовном смислу Игоров портрет направио је, како каже, „у простору у ком су укинуте информације, а тако сведен крупни план омогућио је да се у филму створи нови хоризонт, простор за приповедање и присутне покретне слике које иду уз Игорову нарацију визуелна су транскрипција његовог драматичног, магичног животног пута...”. Све то заједно, уз промишљене и добро темпиране монтажне резове аутора Александра Лазаревића, чини кратки документарац „Остајем овде” за ову форму неочекиваним уметнички издашним филмским делом.

„Остајем овде” Александра Лазаревића светску премијеру имао је на синоћ завршеном 71. Мартовском фестивалу.