Шесторо од срца отргнуто

„Данима после сахране тражио сам главу мога Драгана. Нашао сам је, а потом откопао његов гроб и сам је похранио у раку. Све сам то скривао од моје супруге. Два пута сам сахрањивао Драганове посмртне остатке. Ни сам не знам како сам све то могао издржати и преживети. Ни сам не знам како данас могу да прођем поред кућа мојих комшија, муслимана, који су, за време последњег рата, у Трнову починили овај и бројне друге злочине”, почиње причу Маринко Бјелица, човек који је у рату изгубио два сина и кћерку. Мало после остао је и без оца, мајке и супруге.

Драган је скончао на Рогоју изнад Трнова. Убили су га на најсвирепији начин. Муслиманском јединицом која је починила овај злочин командовао је неки Хрват из Сарајева.

Други син Јанко тек је напунио двадесет и прву, када су га убили и то на Сестаљеву код Трнова, поткрај јула деведесет и друге.

„Био је к’о од брда одваљен. Два метра и још два центиметра висок. Леп к’о слика. Са првим данима рата прикључио се Трновској чети. Борио се да одбрани земљу и у тој борби погинуо”, уздише Маринко.

Осамнаестогодишња кћер Радмила била је везиста и болничарка у једној од јединица српске војске. У септембру деведесет и друге, погинула је на локалитету Чакле на Игману.

„Са њом је у смрт отишло још двадесет и четворо српских јунака. Убила их је граната испаљена са једног од положаја муслиманске војске на овој планини”, наставља Маринко своју трагичну причу.

И када је очекивао да од овог зла већег не може бити, Маринко остаје и без оца Јове и мајке Босиљке.

„Срце им није могло издржати. Пукло је за унуцима. Прво је умрла мајка, а годину дана касније и отац. Моја супруга Славојка, Радмилина, Јанкова и Драганова мајка, носила се с тугом и болом док и њу срце није издало. Њих шесторо ми је отргнуто од срца”, уздахну је Маринко и заћутао. Покушао је сузе сакрити. Није успео.

Маринко ни дедовине више нема. Нема јер су, горе у Врбовику, уместо родних огњишта данас остала само згаришта.

„Све што је могло да гори и што је било на темељима, сравњено је са земљом. У мом родном Врбовику данас аветињски мир и дедовина зарасла у коров. Никог од сељана. А сви су били истог презимена, Бјелице”, на крају ће Маринко.

У Маринковој кући у Трнову наврате данас Јанкови, Драганови и Радмилини и школски и ратни другови. Дођу да са Маринком прозборе коју. Да се сете дана које треба што пре заборавити, али не и опростити онима који су, за тих дана, злочине починили. Да се сете времена у коме су, за само неколико дана после окупације Трнова, муслимани, данас Бошњаци, уморили сто тридесет српских бораца и исто толико недужне нејачи – жена, деце и стараца.

Само Милена Витковић остала је без десеторо најближих. Приликом напада на село Ледиће, муслимани су јој уморили два брата снахе и децу. Њих десеторо.

„И нико за злочин у Трнову није до сада одговарао. Сви се праве и слепи и глуви. А зна се и ко је злочин починио и где се тај злочин догодио. Зна се да су руке највише биле крваве Едхему Годињаку, Хаму Кадрићу, Меху Терзи, Хамди Рамићу и Ејубу Велићу. Сви они и данас шетају Сарајевом и Трновом. И опет ником ништа”, каже Недељко Митровић, председник Републичке организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Републике Српске.