Брига за извоз

Партизан је код куће освојио три бода против Спартака (1:0), па је после три кола без победе (и стропоштавања с првог места) узео читав плен, али он није сладак. Да су Суботичани ушли у меч смелије могли су да оду кући певајући, а и овако, кад су схватили с ким имају посла, сатерали су противника у његов казнени простор и, реално гледано, треба да жале што нису однели бар бод.

Код „црно-белих” брига за извоз! У свим линијама тима некако безвољно, без идеје... Изузетак је голман. Јовановић је на претходним утакмицама био одличан на гол-линији, али се устручавао да истрчава на центаршутеве. Можда се превише ослањао на своје штопере. Било како било, неколико кобних голова је примио из петерца. Против Спартака се одважио да преузме ствари у своје руке и показао да може да господари у свом простору. Један једини пут је био угрожен када је после корнера Мудрински шутирао главом са шест метара. Чувар Партизанове мреже је имао срећу да лопта иде право у њега, а и присебност да је, мада је падала, сигурно укроти.

Што су „црно-бели” сачували какву-такву наду у трци за Црвеном звездом заслужан је Баждар, једини стрелац. Овог пролећа је почео да постиже голове што је, разуме се, охрабрење и за њега и за тим. Међутим, он још није играч, који може да прими лопту и да је задржи, да се загради и да проигра саиграче као што то умеју Салдања и Николић. Можда њему више одговара да буде нападач из другог плана, да нема двојицу стражара иза себе.

Ни он, ни двојица класичних центарфорова, нису скакачи. Салдања има ону бразилску довитљивост, али нема ону скочност каква одликује „деветке”, није разбијач. Николић задивљујуће уме да контролише лопту кад скочи, готово да се задржи у ваздуху и као на тацни послужи саиграче, међутим не иде му, или не добија одговарајућ центаршут, да пуца главом на гол.

Руку на срце, лопте убачене са стране нису оштре што одбрамбеним играчима иде наруку. Оба Партизанова крила не „проналазе” своје саиграче пред противничким голом. Калулу, с обзиром да је брз, покушава да продре поред чувара, али некако испада велики промет, а мала зарада. Гох није технички лош, али као да се не усуђује да сам крене у пробој. Одлично се представио на почетку, али је почео да упада у просечност. Тако је било с Менигом, Северином...

У везном реду Партизан има два зналца. Натхо и Захид знају да протуре лопту кроз иглене уши, међутим, већина њихових саиграча не схвати на време шта су они хтели. Невоља „црно-белих” је у томе што њих двојица нису од велике користи као истурени део одбране, јер су крхке грађе. Натху тај део посла није непознат, али је већ зашао у године. Због тога сваки пут кад противник крене на Партизанову половину настаје пометња у његовој одбрани. Очекивало се много на почетку сезоне од Канутеа, а на почетку ове године од Кастиља, али први се није исказао, а други никако да се наметне. Овусу је, засад, најпоузданији, мада ни он није „вакцинисан” од свих фудбалских дечјих болести.

Партизан се определио за игру од ноге до ноге што је, само по себи, и суштина фудбала. Међутим, кад то не пролази мора да се има још неко оружје. Такозвана скок-игра није му јача страна, а нема ни доброг шутера, због кога би неко из противничког бедема морао да истрчава на њега и тиме ослабљује стегу, која стиска нападаче  „црно-белих”.

Бекови проливају много зноја, трче напред, центрирају, али је слаба вајда од тога. Најгоре је, ипак, што и по једној и по другој страни Партизанов гол много пута бива угрожен. Ужа одбрана ове, као и претходних сезона, много голова носи на својој души. Против Спартака је, сем оне прилике Мудринског, наговестила да свој посао може ваљано да обавља током целе утакмице.

Партизан под хитно мора да окрене лист како зна и уме. Већ прекосутра му предстоји ново искушење (биће гост Вождовца), а на зимском распусту и недавном двонедељном одмору, судећи по ономе што је показао у наставку шампионата, није добро савладао градиво.