Бајка о срећним људима

Борба тог малог, финог и топлог, драгоценог ауторског филма да се после освојене „Политикине” награде „Милутин Чолић” за најбољи домаћи филм на Фесту и награде глумици нађе и на редовном репертоару српских биоскопа уродила је плодом. Филм „За данас толико” сценаристе, редитеља и монтажера Марка Ђорђевића сада можете гледати у вама најближем биоскопу и уживати у порукама и поукама ове својеврсне бајке о срећним људима.

У најкраћем, „За данас толико” красе све оне ствари које сте већ можда дознали из образложења одлуке „Политикиног” жирија о Ђорђевићевом награђивању: за писмену и рафинирано инсценирану причу која одише лековитом животном радошћу, за софистицирани редитељски поступак, аутентичну атмосферу, уверљиву и духовиту глумачку игру и истанчану ликовност слика. Оно што вас чека при сусрету са њим на великом платну и шире је и значајније од ових горе изнад описних речи, јер ће вас филм пригрлити исказаном вером у живот, испунити топлином, бар на тренутак излечити од анксиозности и предугог апатичног живљења и подсетити на важност породичних вредности.

Управо су породица и породичне везе у центру ове Ђорђевићеве приче којом међусобна љубав царује. Лепа је и драга та омања крагујевачка породица Шаренац, што провереним триком – спремањем омиљених колача „чупаваца” намамљује најстаријег брата да дође кући и што својом заљубљеношћу у живот растерује тамне облаке ведрином. Ђорђевићеви Шаренци – два брата, сестра и ћеркица једног од њих: Моца (Филип Ђурић), Васа (Никола Ракочевић), Вишња (заслужено награђена Ивана Вуковић) и Моцина ћерка Марта (девојчица Миона Пејковић) – у филму не псују (толико ретко у српској кинематографији). Не зато што се праве фини, већ су заиста такви у том свом храбром корачању кроз живот без потребе за ружним речима, без самосажаљења, само са ведрином и жељом да једни друге насмеју у тренуцима када је тешко. А тих унутрашњих емотивних тешкоћа у сваком од њих понекад има и до страха од пуцања и управо се тада они један другом нађу као лек. Шаренци достојанствено и са ведрином као главним оружјем носе ту своју тугу и муку. Како и због чега, сазнаћете када будете видели филм.

Марко Ђорђевић, заједно са том својом драгом филмском породицом коју неоптерећено радују сасвим мале ствари, издиже по који центиметар реалност изнад тла и отуда тај створени утисак срећне бајколикости. Њихова стања и осећања унутар филмске радње прати и добро одабрана музика додатно их и звучно описујући. „За данас толико” шири ту своју топлину и бојама сунца у којима се „купају” филмске слике за шта су заслужни директор фотографије Стефан Милосављевић и колористкиња Естер Нађ.

И овај егзистенцијалистички Ђорђевићев филм, баш као и онај његов претходни „Мој јутарњи смех”, плени аутентичношћу и оригиналном спонтаношћу створеној у одличној интеракцији комплетне глумачке поставе са од стране аутора задатом темом, идејом и осећањима. Од Марка Ђорђевића се и није очекивало мање, јер смо га већ упознали као творца филмова ослобођених било каквих уобичајених калупа који често, уз „поган језик”, подразумевају и негативне набоје, чак и мржњу. Ђорђевић је као стваралац ту да нам понуди да заједно са његовим филмским јунацима славимо живот, породицу, пријатељство и љубав. И по томе је уникатан.