Њихање религијског клатна

Социологију првенствено занимају друштвени аспекти религије и религиозности, и то не само како еволуција религијске свести човека делује на друштво у коме живи него и како друштво утиче на религију и религиозност људи. Кад се однос друштва и религије и религиозности посматра у довољно дугим временским интервалима онда се њихов међусобни однос може представити у виду својевсног хода или њихања религијског клатна које описује синусоидну криву линију. Ту линију је могуће описати и за случај српског и руског православља.

За почетни период се може узети религијска ситуација у Србији до завршетка Првог светског рата, а у Русији за време империјалне Русије. На религију и цркву у том периоду се гледа афирмативно: религијске вредности су саставни део општеприхваћених друштвених вредности, црква је у блиској вези са државом, било да је природа те везе у слагању, сарадњи и међусобном подупарању, или пак у служењу држави и испуњавању многобројних социјалних функција (нпр. образовање, брак итд.). Иако ондашња религиозност људи, првенствено у руском случају, није била само православна већ и паганска и секташка, у формалном смислу је била стопостотна, што речито говори о општој друштвеној и духовној клими глобалног, дореволуционарног руског друштва.

Премда је сасвим сигурно да формални, статистички критеријуми конфесионалности не приказују праву слику религиозности становништва, државни и друштвени разлози несумњиво су утицали на напроблематичан прорелигијски и проправославни консензус руског и српског друштва.

Идејни удар и кретање религијског клатна из стабилне верничке структуре према њеној дестабилизацији нагло почиње после Октобарске револуције 1917. године у Русији и после завршетка Другог светског рата у Србији. У совјетској антирелигијској држави бољшевика, у којој влада културни хегемонизам научног атеизма, и у југословеској социјалистичкој држави успоставља се религијска ситуација директно супротна почетној. Идејно-религијско клатно реско одлази у супротну позицију, са познатим последицама по православну религиозност и њен друштвени значај. Пример православља подразумевао је континуирано испољавање ниских скорова религиозности становништва, бледу слику догматских веровања, инцидетно редовно упражњавање православне обредности и видљиву ерозију конвенционалног религијског понашања те маргинализацију друштвеног значаја религије и цркве.

(/slika2)Крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века у Србији и Русији, ,,другим идејним ударом”, духовно клатно се евидентно померило после низа деценија од декларисаног атеизма назад према декларисаној вери. У таквом идејном преструктурисању верничка структура се постепено консолидује па се током прве деценије новог века поново успоставља релативно стабилна верничка структура. Иако је почетком 90-их еуфорично уверење грађана Русије да РПЦ може да реши у друштву нагомилане проблеме - касније спласнуло, општи проправославни консензус до данас у руском друштву није доводен у питање. Сва искуствена истраживања у последњих двадесетак година показују да се већина испитаника слаже да православље има велики друштвени значај и да заслужује велико поверење. Православље и Црква имају велики симболички значај за становништво, много већи од реалног утицаја на решавање конкретних проблема савременог руског друштва. Православље и Црква нису као друге друштвене институције неизвесне, привремене, променљиве и дискутабилне, већ ,,вечне”, сигурне и неспорне. Тако једино Црква има друштвени и духовни капитал да обједини, хомогенизује економски и политички разједињено руско друштво.

Религијска ренесанса у Русији и Србији има, међутим, и своја унутрашња ограничења. Јер, како се у анализи религијских промена крећемо од нивоа општег мишљења о религији и цркви, које се изражава у неподељеним симпатијама, према дубљим нивоима религиозности и повезаности људи са религијом и црквом - увиђамо да ревитализација религијског и црквеног није тако непроблематична. Наведена истраживања нису показала само снажан конфесионални, проправославни консензус, декларисану религиозност и веру у Бога, него и селективност веровања у догматске поставке хришћанства и проблем адекватног практичног религиозног понашања, односно црквености, и то у самој декларисаној верничкој популацији. Због тога многи православни теолози, иако говоре о искреним, ипак своје вернике сматрају млаким православним верницима чија вера тек треба да узраста. Са становиштва православља, уцрковљење је тежак задатак. Тај задатак чека Цркву и црквено и религијски несоцијализоване грађане. Ти нови хришћани налазе се на ,,хришћанском путу” који је за неке, по правилу малобројне вернике, непроблематичан, лак и прав, а опет за већину тај пут је дугачак, кривудав, тежак и непредвидив.

научни сарадник у Институту за филозофију и друштвену теорију