На својеврсном острву дадоваца

– Подсети ме, молим те, не сећам се више од чега долази назив твог Дадова. Је л’ то беше по имену неке егзотичне птице која је давно изумрла или тако нешто?

Умерено изненађен и не смејући се грохотом (како то сам каже), редитељ Милан Буњевац недавно је веома блиској особи која прати позоришна збивања у Београду објаснио да се иза тајанственог назива крије скраћеница од почетних слова – Драмски атеље Дома омладине Врачар.

Да ли сте знали одговор пре него што сте га прочитали?

Младалачки сан четворице младића из две београдске гимназије (Четрнаесте и Класичне) – Јована Ристића, Зорана Ратковића, Михаила Тошића и Момчила Баљка – и дан-данас на позоришним даскама, после пет деценија, сањају неки нови заљубљеници. У пространијем и савременијем здању (Ђуре Салаја 68), својеврсном острву дадоваца, неколико стотина метара даље од првобитног окупљалишта (Молерова 33).

Ко би поверовао да ће дадовски дух, искравши се из сања и хтења поменутих средњошколаца, потрајати толико у срцима славних глумаца и чувених редитеља, и многих других (правника, економиста, лекара, архитеката, менаџера, политичара и осталих)?

Успут набрајајући понека имена и презимена свесно се излажемо прекору да смо изоставили многе, али како другачије да уверимо читаоце у истинитост исказа, готово крилатице, да је Дадов „мајка свих позоришта у главном граду”?

Ако нисте знали, без двоумљења и покајања то су (тим редоследом смо преписали): Горан Султановић, Слободан Шуљагић, Кокан Младеновић, Милош Жутић, Србољуб Милин, Јелисавета Саблић, Богдан Тирнанић, Светлана Бојковић, Предраг Ејдус, Злата Нуманагић, Боба Стефановић, Славенко Салетовић, Локица Стефановић, Мирјана Карановић, Иван Бекјарев, Дара Џокић, Алиса Стојановић, Југ Радивојевић, Иван Меденица, Ања Суша, Марко Стојановић, Срђан Карановић, Марија Каран, Желимир Орешковић и стотине непоменутих у нашем кратком подсећању.

Неко је забележио да је списак бесконачан.

Угледни новинар и уредник Михаило Тошић (Радио Београд 202), са сведочанством у џепу да је завршио Позоришну академију (у класи Вјекослава Афрића) подухватио се захтевног посла да од заборава, којем ништа не измиче, сачува сећања и подсећања на полувековно путешествије (више од 200 премијера), започето помало далеке 1958. године, сакупивши их међу корице занимљиве и узбудљиве књиге „Дух Дадова”, недавно објављене у издању „Интерпринта”.

„Да је Дадов не само пролазна станица, већ и покрет и стил, ја имам свој лични доказ”, записао је чувени театролог Јован Ћирилов. „Кад год бих се распитивао за професионалну биографију својих колега глумаца или редитеља, сазнао бих да су они заправо дадовци. Често сам то и слутио”.

А глумица Дара Џокић без имало снебивања признаје: „Ма каква ова позоришта, кад смо ми примљени у Дадов у мени је то изазвало узбуђење! Мени је то значило више него када сам после била примљена у ’Буху‘, па у Атеље, то ми је после било већ нешто нормално”.

Поводом прослављања 35 година постојања редитељу Кокану Младеновићу пришла је млада глумица: А тај Дадов је л’ он био неки народни херој? Схвативши да младима не треба да руши илузије, спремно је одговорио: „Јесте, Дадов је био народни херој, веома значајан, био је најхрабрији од свих, најсмелији од свих, ишао је тамо где други не смеју да иду, пробијао се смело и за ту невероватну храброст је добио орден народног хероја”.

Добро, није стигла колајна, али напослетку јесте заслужено признање: Позориште Дадов проглашено је градском установом културе (28. фебруар 2008).

Можда је то окаснели одјек речи прослављеног француског глумца и редитеља Жана Вилара, утемељивача чувене позоришне светковине у Авињону, изговорених у Монте Карлу 1965. године: „Трупу са Врачара краси ред, укус, префињеност и таленат”.

А дух Дадова и даље посећује београдска позоришта, обзнане с времена на време упућени, иако нико није вољан да се закуне да га је својим очима угледао.