Галоп, а не кас

У тржном центру „Стадион” Партизан се дуго цењкао и кад је изгледало да ће да истресе кесу до дна добио је много више него што је платио. Узео је три бода Вождовцу (3:2), коме је надохват руке, први пут ове године, био и читав плен, али је на крају опет остао празних руку.

Победник није скривао да је срећан до неба. С разлогом, јер да му се није посрећило не би могао више ни да машта о звању првака државе за којим жуди још од 2017. године. Охрабрујуће је за њега и што је у, није претерано да се каже, принудном саставу остварио жељено. Још више што је три пута морао да креће од нуле и, када се тешко стечено благо просуло из ћемара, не само да га је сакупио до последње паре, него је и пронашао и неке драгуље.

Баждару је много дуго, чинило се чак и узалудно, изнова указивано поверење. Овог пролећа је показао да то није било само на лепе очи, на младост. Претила је опасност да остане вечити, то јест недоказани, таленат. Није, додуше, скинуо звезде с неба, али кад је тиму било преко потребно, кад није имао ко други, почео је да погађа. Већ има четири гола у свом учинку и то не кад је све решено, кад је противник потучен и помирен с поразом, него кад је жилава борба у пуном јеку. И батлија је – кад год је био стрелац Партизан је победио.

Више од пуког уписивања у листу стрелаца пажњу привлачи начин на који постиже голове. Такав је и овај последњи. Када је у противничком казненом простору врило као у лонцу на јакој ватри, он се, најпре, нашао тамо где треба, онда примирио лопту и тако хладнокрвно (и прецизно) гађао као да је сам у шеснаестерцу на тренингу. Уз то је и шут био технички беспрекорно изведен.

Преостала два гола дали су бекови. Најпре се Филиповић на противничком петерцу снашао као да је голгетер по занимању, а потом је, у самом финишу, Стојковић, који је ушао да га одмени, послао, из нимало лаке позиције, у рашље лопту као да је дрон. Што више стрелаца то је, разуме се, капитал тима увећан.

На високом нивоу је, већ по обичају, био голман Јовановић. Добро је посао обавио и Овусу... Али, било је, по ко зна који пут, несхватљивих пропуста. Дуго је одбрана одолевала, чак је могло да се каже да је коначно постала и поуздана (за први гол, примљен из пенала, грех не иде на душу никоме из њених редова), међутим, у финишу је поново почела да дува, не промаја, него кошава на чистини пред Јовановићевом мрежом. Пре Партизановог победоносног гола имао је Вождовац врло повољне прилике да он поведе с 3:2. Чак и кад је Стојковић обрадовао „црно-беле”, кад је остало да време уради своје, домаћин је озбиљно запретио.

Невероватно је колико је Северина одсутан. Не само што као да није имао намеру да нешто учини у нападу, него је свом тиму начинио медвеђу услугу када се вратио у одбрану и кратко вратио лопту ка Овусуу. Тачније као да ју је сервирао Нешковићу, који је потом пао и – пенал ни из чега.

У Партизану углас истичу да је најважније да су се домогли сва три бода. Ипак, крајње је време (можда чак и доцкан) да дају себи одговор зашто никако не заиграју. Јесу сиромашнији завршили планирану бербу бодова (против Напретка пораз у Хумској с 1:0 и једва 1:1 против Младости у Лучанима), али, кад се на тас стави како су играли, вага показује више него што је реална тежина, више него што су стварно заслужили.

Сутра им у госте долази Нови Пазар (20 ч). Ако се још мешкоље снујући сан са хепиендом из тржног центра „Стадион” питање је да ли ће уопште нешто да пазаре против Пазараца. Партизановој игри много шта недостаје и то нема везе с изостанком виспреног стрелца Салдање због повреде, Захидовом истрошеношћу због придржавања верског обичаја или што Натхо, зашао у позне фудбалске године, не држи часове тако често као некада.

Врло је кратко време да се сада кује нови ратни план. Али, колане још могу боље да се притегну, да се збију сопствени редови и да се, као у галопу на атовима, јурне да се противник што пре разбије на буљуке, а не да се лагано каска, јер има времена...