Хуманизам, ренесанса и бесплатно грејање

Ефикасност и раст (поред стабилности) представљају мантре које ћете најчешће чути од врлих нам политичара из земље и света. Ефикасност овога, ефикасност онога… А заправо ради се о ефикасности тоталитарних менгела којима нас корпорације својски (у име раста) притежу зарад стабилизације система који им доноси профит. Видимо ми то врло добро но се правимо да не осећамо.

Корпоративни систем генерише сопствену логику ефикасности коју брани по цену глобалног поринућа у тоталитаризам. Јер логика економских, технолошких, политичких, енергетских и осталих ефикасности није ништа друго до ефикасно средство за постизање што неефикаснијег функционисања демократског начина одлучивања и суверености држава. Смешно је у том смислу, осим тога што је и помало тужно, када локалне власти истичу своју тобоже суверену политику која заправо ефикасно служи корпоративним ентитетима. Истим оним који идеју ефикасности, за коју Сол у „Волтеровим изродима” исправно примећује да је трећеразредни производ разума, изједначавају са процесом демократског управљања. А „што лепо показује колико смо далеко отклизали од сопственог здравог разума”. Ипак не брините, глобална пропаганда убедиће нас преко локалних експозитура да је неразумно разумно, а нелогично је логично да је рат мир а ропство слобода. На концу, увериће нас и да су добра која нам припадају као људским бићима – планета Земља, орбита, ваздух, Сунце, заправо нечије приватно власништво. И биће прилично успешни у том уверавању лишеном елементарне логике. А ако је логика система у томе да што ефикасније прикаже превару као чедо разума, мада у томе не видим никакву логику, лако се може догодити да зарад ефикасности и раста на крају баладе останемо без „универзалног права на дисање”, да употребим термин камерунског филозофа Ашила Мбембеа.

Али, пређимо на ствар. У комфорним катакомбама глобалног савеза елита одлучено је да се из „еколошких” разлога, поред преласка на синтетичко месо, пређе и на грејање нуклеарном енергијом. Све се то, кажу нам, ради због увећања стопе раста која је још једна од апстракција високо котираних у Пантеону глобалистичких трабуњања. Организован је самит, окупљени су лидери земаља и произвођачи нуклеарне опреме међу којом (изгледа) посебно место заузимају мали модуларни реактори. Недемократском методом наметања донета је глобална агенда о измени локалних закона о нуклеаркама (или нешто слично томе), после чега су се владајуће структуре брже боље бациле на посао убеђивања локалног становништва да је неопходно градити нуклеарке у властитом дворишту. Пропаганда се одвија у предвидљивом смеру застрашивања – од зиме и хладних радијатора, преко немогућности преживљавања без нуклеарног погона, до мањка новца у државној каси услед плаћања еколошких такси „глобалним порезницима” уколико се уместо на нуклеарну енергију и даље будемо грејали на угаљ и дрва, или не дај боже на политички некоректан руски гас. Шта оно рекосте, суверена политика?!

Неко ће сада рационално прокоментарисати како су нуклеарне фисије здравије од сагоревања угља и дрва, али то је само површно приступање теми уз олако прелажење преко проблема складиштења нуклеарног отпада. Опасност у овом потоњем ионако једино виде теоретичари завере и неверне Томе. Не, ствар је у нечему другом. Уколико је корпоративни капитализам заиста прогресиван као што тврде његови опслужитељи, којима су пуна уста стабилности, раста, ефикасности, откуда то да већ немамо универзално право на бесплатно грејање? Зар то не би био врхунац хуманости демократског поретка на глобалном нивоу? Зар нам природа или Бог нису подарили најефикаснију, еколошки најчистију и потпуно бесплатну нуклеарну електрану – Сунце! Свакако да јесу, али корпоративни капитализам не мисли тако. Зато се говори о скупоценим нуклеаркама уместо о јефтиним соларним електранама са габаритним резервоарима за складиштење сунчеве енергије која би се бесплатно дистрибуирала људима. Е, то би били хуманизам и ренесанса. Невоља је у томе што је корпоративни капитализам хуманистички оријентисан колико и његов имењак из 30-их година прошлог века па сходно томе не жели одрицање од доминације над планетом, а још мање жели да житељима глобалног села дозволи бесплатно коришћење било чега, понајмање бесплатне сунчеве енергије. Јер поставља се питање ко ће у том случају ваљати мале модуларне реакторе. Наизглед, друга је прича уколико се поменуто „ваљање” увије у еколошки омот и споји са глобалистичким мантрама попут ефикасности, раста, стабилности…? Кад смо код тога, питате ли се шта ове пароле уопште значе. Или још боље, могу ли се преобразити у прогресивне моторе човечанства.

С друге стране, актуелна технократска агенда о хитном преласку на нуклеарну енергију повезана је са вештачком интелигенцијом којој таква врста напајања треба ради ефикаснијег надзора друштава у корист њених мање бистрих пандана у људском обличју. И ми ћемо у једном тренутку схватити (само прилично касно) да мале модуларне реакторе подижемо како бисмо обезбедили енергију вештачкој интелигенцији јер забога нећемо моћи да преживимо без аутоматизованих аутомобила! Приповест о хладним радијаторима наставиће да фигурира као део јефтиног спектакла застрашивања, док ће се поента налазити на сасвим другој страни – у паметним кућама и градовима којима ће требати огромне количине нуклеарне енергије како би функционисали као извори надзора и контроле грађана који ће (да превера буде перфектна) све то уредно финансирати.

Соларна енергија није довољно ефикасна, увераваће нас пасионирани љубитељи нуклеарки и вештачке интелигенције, премда је потпуно бесплатна и свима доступна, што је изгледа недопустив луксуз у свету огољене корпоративне моћи. У међувремену, прилично гласна „воук култура” упадљиво ће ћутати без упирања кажипрста у глобалне управљаче који ће доминацију профита и недемократски начин одлучивања и даље поистовећивати са јединим могућим правцем развоја. Али и са еколошким љутим бојем за очување планете, који је лажан колико и брига глобалиста за добробит човека. Суверене државе уколико једног дана заиста то и постану, треба да захтевају универзално право на бесплатно грејање

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa