Три захтева, велика нула

Политички ривали остали су укопани у својим позицијама потврђујући готово непремостиве препреке демократском дијалогу, вишак амбиција, недостатак политичке воље и осећаја за реалност, што све прети додатним потонућем Србије у озбиљну кризу.

Консултације власти и опозиције око испуњавања захтева о примени препорука међународних посматрача за иоле фер и слободне изборе у Београду и 88 градова и општина протекли су у атмосфери „релативне пристојности”. То је била једина утешна вест.

Пошто није било договора, опозиција је саопштила да је власт „изабрала да иде на изборе без опозиције”. Не желе да се појаве, иако избегавају да помену бојкот. Није шија него врат.

Опозиција је дефинисала своје свето тројство, минимум минимума:

1. Да се формира комисија коју би чинили представници власти, опозиције и релевантне организације цивилног друштва, која ће имати извршна овлашћења да врши континуирани надзор, сталну контролу и ревизију бирачког списка.

2. Да јавни сервиси започну одговорно и професионално извештавање.

3. Да се сви локални избори којима је време у овој години распишу и одрже истог дана када и избори у Београду, 2. јуна или у каснијем термину.

Власт се сагласила с прва два захтева, али је трећи одлучно одбацила.

Проевропска опозиција у старту је одбила да учествује на колегијум председнице скупштине. Игнорисање дијалога било је махање белом заставом. Пасивизација уместо активизације да се изборни услови поправе, да се отклоне макар неке махинације којима је власт склона, да се прочисти бирачки списак, да се освоји педаљ простора на јавном сервису.

Преко викенда су „Србија против насиља” и коалиције НАДА разумно одустали од бојкота. Био је то знак политичке зрелости уместо терања ината од кога нема никакве користи. Добили су сигнале да ће власт отворити расправу – пре бих рекао трговину – око изборних услова.

„Ево вам, седите сваки дан и гледајте, радите шта хоћете, али у складу са законом”, гласила је порука Александра Вучића око бирачких спискова. МУП је одмах наложио појачан надзор пријаве пребивалишта у Београду.

Да ли ће МУП ваљано обавити посао или ће морати да испуни налог „одозго” и „ваљано” наложити појачано непримећивање ничег необичног, друго је питање. Значајан број људи изгубио је свако поверење у државу и њене институције, укључујући и полицију.

Сагласност око медијског простора је изненађујуће лако остварена пошто ни СНС није задовољан радом РТС-а. Обострано незадовољство је најава напада из два правца. Што само значи да би опозиција у неравноправним околностима сама морала да се избори за слободе које се у демократским друштвима подразумевају.

Онда је листа опозиционих захтева проширена тачком три, јединим политичким захтевом: објединити све изборе. Власт је остала при ставу да је крајњи датум за београдске изборе 2. јун, док ће сви остали бити обједињени када им буде време. Председница скупштине је потом београдске изборе заказала за 2. јун.

Да ли је опозиција накнадно стављајући трећи захтев на своју листу проценила да може да иде даље? Зашто је то постао један од три „минимум минимума”? Зашто је изашла с тврдом тезом да ништа није завршено док све није завршено?

Разумем логику која стоји иза тога. Власт је од Мале Крсне до Ниша већ показала колико је склона манипулативним радњама. Било би наравно боље све изборе имати у истом дану, али доследно обуздавање кројача изборне воље у Београду могло би много тога да спречи.

Нисам уверен да је требало угрозити процес побољшања изборних услова на његовом старту. Ако опозиција рачуна да би до 18. априла, што је крајњи рок за промену закона о локалним изборима, они могли да се помере, онда је то држање за сламку. Можда су одрживије спекулације да би председник републике, како би се умилио Европљанима, могао да пресече Гордијев чвор у који се ова земља деценијама уплиће.

Састанци у скупштини били су мање суштински политички дијалог, а много више меркантилно натезање око цене робе – избора. Напредњачка најава лабаво-начелне двотрећинске сагласности није задовољила њихове ривале. Определили су се за све или ништа. Ако нико неће да попусти, од трговине нема ништа. Шта ће сада бити с испуњавањем прва два захтева? Повратак на почетну позицију.

Опозиција мора да буде свесна да није она та која може да диктира све услове и да власт одређене компромисе не прихвата добровољно. Најава новог понашања је резултат притисака из Стразбура и Брисела, а не из Београда. Акробатски прагмата какав јесте, Вучић их прихвата зарад останка на власти, али мора да пронађе опсенарску форму да не изгледа да је попустио.

Не бих да делујем дефетистички, али треба бити реалан. Обећање власти да ће радити на испуњењу прва два захтева био је, да се не заваравамо, велики успех опозиције. Доскора је сваки дијалог на те теме, колико год техничке, био бахато игнорисан. Сада поново прети замрзавање. Остајемо без могућности да се ишта учини око прве две тачке.

Не сваљујем одговорност на опозицију. Она ће платити највишу цену своје брзоплетости и наивног уверења да власт треба да им помогне да победе у Београду и неким другим локалним срединама. Било би боље да опозиција прихватила понуђено па да је засукала рукаве и у пракси проверила да ли у оваквој Србији могу да се одрже фер и слободни избори. Истерати власт на чистац.

„Промене у Србији су почеле. Ништа их више не може зауставити”, поручује лидер Странке слободе и правде Драган Ђилас. Допунио бих ту изјаву: промене никада и нису престале. Напредњаци су у последњих 12 година озбиљно променили Србију – нагоре. Сваки избори отварају прилику за промену – набоље.

Није време за повлачење. У опису радног места политичара је обавеза да одржавају дијалог с политичким неистомишљеницима уколико уопште помишљају да од Србије направе функционалну демократију. Ако у преговорима о миру једни наспрам других седе представници зараћених страна, могу ваљда и мирнодопски супарници.

Вучићу свакако није свеједно да ли ће опозиција учествовати на изборима или неће, да ли ће бити легитимни или не, али прекид политичке борбе наноси мању штету онима на власти него онима у опозицији.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa