Култ протеста

Готово да не прође месец а да га не обележи неки протест мањих или већих размера. Само у другој половини ове године, након демонстрација присталица Радована Караџића, у Београд су из Ниша средином августа, па опет крајем септембра, пресељени протести ратних ветерана. У Овчи се протестовало против изградње станова за Роме. Пре неколико година слични протести су, срамота је рећи с успехом, организовани на другим локацијама у граду. Навијачи Звезде протестовали су против одлуке суда, тражећи „правду за Уроша”. Протести студената, који су током деведесетих били уобичајена појава, поново су актуелни. Од чувенијих протеста ван главног града могла би се поменути окупљања на Мокрој гори или митинг подршке ухапшеном градоначелнику Зрењанина. Листа мањих скупова који нису медијски пропраћени вероватно је знатно дужа, но већ и наведена сведочи о потентности грађана да на јавним окупљањима ишту старе и нове правице.

О оправданости протеста узалудно је трошити речи – њихови учесници их јамачно сматрају оправданима, док их власт, било која и било ког нивоа, ма шта јавно говорила, сматра неоправданима. Објективан суд о тој ствари је, дакле, немогуће дати. Ипак, могуће је предложити читав низ других класификација, почев од формалних, па до оних који задиру у суштину, као што су узроци, предмет и циљеви окупљања. У том смислу треба истаћи разлику између чисто интересних окупљања који стреме поправљању положаја самих учесника од оних који нису интересно мотивисани, као што су залагања за одређене друштвене вредности, односно њихове често персонификоване симболе.

С обзиром на мноштво критеријума, сваки протест могао би се анализирати као случај за себе. Ипак, ако данас посматрамо вредносно мотивисане протесте, па их упоредимо с онима из деведесетих, приметићемо огромну разлику. Наиме, док су некадашњи протести били углавном оријентисани, или бар правдани захтевом за поштовање закона од стране власти, на пример у погледу регуларности избора или зајамчене слободе медија, данашњи вредносно оријентисани протести врше притисак на власт да крши закон.

Далеко од тога да су сви закони добри, а и да јесу, легитиман је захтев грађана за променом закона. То је, међутим, различито од захтева да се закони крше, јер се тиме поткопава сам темељ легитимности било ког модерног поретка. Наравно, што су закони бољи њихов је ауторитет већи па се у њиховој одбрани власт не мора позивати само на силу закона. Но, чак и кад су лоши, ваља их примењивати све док их скупштина не промени.

Ово опште место ваља стално истицати јер је изазов за власт да попусти пред притисцима велики. С једне стране, склоност готово свих српских владара ка апсолутистичкој владавини одувек је подстицала одбојност спрам апсолутне доминације, а, с друге стране, отпор завојевачима развио је специфичну ослободилачку политичку културу. Другим речима, бунт и јавно, посебно масовно изражавање негодовања некритички се прихвата као нешто што је по себи и у свакој прилици добро. Усмена и писана предања која величају отпор према власти, независно од повода, створила су култ побуњеника који је и данас веома жив. Припадност европском културном миљеу у коме идеја револуције, посебно француске, заузима престижно место само је учврстила позитиван став према протесту. Не чуди отуда што већина људи с устезањем изражава негодовање према протестантима чак и када се с њима не слаже.

Култ протеста има и своје савремено исходиште. Након полувековне доминације идеје о бесконфликтном друштву, наступило је „доба револуција”. Мада строго контролисана, „дешавања народа” дала су легитимитет протестним окупљањима. Саборовања и митинзи обележили су, затим, наредну деценију, па је и сама смена режима дошла као последица масовног петооктобарског окупљања. То је, уосталом, само појачало уверење да протести имају ефекта, па су осим своје културне добили и материјалну димензију. Ако се томе дода раширено уверење да и сама власт крши законе онда је јасно откуда толики протести.

Ниједна власт, наравно, не гледа с одобравањем на протесте. Чак и када су мирни и уредно пријављени, што представља Уставом гарантовану институцију, власт се гнуша протестних окупљања. Па ипак, управо у страху од јавног мњења које на било какву врсту протеста гледа са симпатијама, власт према протестима има висок степен недискриминативне толеранције.

Одговорна власт, међутим, мора правити разлику између различитих врста протеста. Према онима који су усмерени ка јачању правне државе мора имати разумевања јер често представљају сигнал шта ваља мењати. Лукави властодршци гледаће да искористе и преусмере било какав социјални набој у смеру који њима одговара, али одговорна власт мора правити разлику између захтева који су усмерени ка јачању правне државе и оних који теже њеном поткопавању. Без чврстине у том погледу стварају се преседани који би, посебно у времену које долази, могли представљати узор за протесте који могу довести у питање саме темеље модерног друштва.

Социолог, доцент на 
Филозофском факултету у Београду