Kult protesta

Gotovo da ne prođe mesec a da ga ne obeleži neki protest manjih ili većih razmera. Samo u drugoj polovini ove godine, nakon demonstracija pristalica Radovana Karadžića, u Beograd su iz Niša sredinom avgusta, pa opet krajem septembra, preseljeni protesti ratnih veterana. U Ovči se protestovalo protiv izgradnje stanova za Rome. Pre nekoliko godina slični protesti su, sramota je reći s uspehom, organizovani na drugim lokacijama u gradu. Navijači Zvezde protestovali su protiv odluke suda, tražeći „pravdu za Uroša”. Protesti studenata, koji su tokom devedesetih bili uobičajena pojava, ponovo su aktuelni. Od čuvenijih protesta van glavnog grada mogla bi se pomenuti okupljanja na Mokroj gori ili miting podrške uhapšenom gradonačelniku Zrenjanina. Lista manjih skupova koji nisu medijski propraćeni verovatno je znatno duža, no već i navedena svedoči o potentnosti građana da na javnim okupljanjima ištu stare i nove pravice.

O opravdanosti protesta uzaludno je trošiti reči – njihovi učesnici ih jamačno smatraju opravdanima, dok ih vlast, bilo koja i bilo kog nivoa, ma šta javno govorila, smatra neopravdanima. Objektivan sud o toj stvari je, dakle, nemoguće dati. Ipak, moguće je predložiti čitav niz drugih klasifikacija, počev od formalnih, pa do onih koji zadiru u suštinu, kao što su uzroci, predmet i ciljevi okupljanja. U tom smislu treba istaći razliku između čisto interesnih okupljanja koji streme popravljanju položaja samih učesnika od onih koji nisu interesno motivisani, kao što su zalaganja za određene društvene vrednosti, odnosno njihove često personifikovane simbole.

S obzirom na mnoštvo kriterijuma, svaki protest mogao bi se analizirati kao slučaj za sebe. Ipak, ako danas posmatramo vrednosno motivisane proteste, pa ih uporedimo s onima iz devedesetih, primetićemo ogromnu razliku. Naime, dok su nekadašnji protesti bili uglavnom orijentisani, ili bar pravdani zahtevom za poštovanje zakona od strane vlasti, na primer u pogledu regularnosti izbora ili zajamčene slobode medija, današnji vrednosno orijentisani protesti vrše pritisak na vlast da krši zakon.

Daleko od toga da su svi zakoni dobri, a i da jesu, legitiman je zahtev građana za promenom zakona. To je, međutim, različito od zahteva da se zakoni krše, jer se time potkopava sam temelj legitimnosti bilo kog modernog poretka. Naravno, što su zakoni bolji njihov je autoritet veći pa se u njihovoj odbrani vlast ne mora pozivati samo na silu zakona. No, čak i kad su loši, valja ih primenjivati sve dok ih skupština ne promeni.

Ovo opšte mesto valja stalno isticati jer je izazov za vlast da popusti pred pritiscima veliki. S jedne strane, sklonost gotovo svih srpskih vladara ka apsolutističkoj vladavini oduvek je podsticala odbojnost spram apsolutne dominacije, a, s druge strane, otpor zavojevačima razvio je specifičnu oslobodilačku političku kulturu. Drugim rečima, bunt i javno, posebno masovno izražavanje negodovanja nekritički se prihvata kao nešto što je po sebi i u svakoj prilici dobro. Usmena i pisana predanja koja veličaju otpor prema vlasti, nezavisno od povoda, stvorila su kult pobunjenika koji je i danas veoma živ. Pripadnost evropskom kulturnom miljeu u kome ideja revolucije, posebno francuske, zauzima prestižno mesto samo je učvrstila pozitivan stav prema protestu. Ne čudi otuda što većina ljudi s ustezanjem izražava negodovanje prema protestantima čak i kada se s njima ne slaže.

Kult protesta ima i svoje savremeno ishodište. Nakon poluvekovne dominacije ideje o beskonfliktnom društvu, nastupilo je „doba revolucija”. Mada strogo kontrolisana, „dešavanja naroda” dala su legitimitet protestnim okupljanjima. Saborovanja i mitinzi obeležili su, zatim, narednu deceniju, pa je i sama smena režima došla kao posledica masovnog petooktobarskog okupljanja. To je, uostalom, samo pojačalo uverenje da protesti imaju efekta, pa su osim svoje kulturne dobili i materijalnu dimenziju. Ako se tome doda rašireno uverenje da i sama vlast krši zakone onda je jasno otkuda toliki protesti.

Nijedna vlast, naravno, ne gleda s odobravanjem na proteste. Čak i kada su mirni i uredno prijavljeni, što predstavlja Ustavom garantovanu instituciju, vlast se gnuša protestnih okupljanja. Pa ipak, upravo u strahu od javnog mnjenja koje na bilo kakvu vrstu protesta gleda sa simpatijama, vlast prema protestima ima visok stepen nediskriminativne tolerancije.

Odgovorna vlast, međutim, mora praviti razliku između različitih vrsta protesta. Prema onima koji su usmereni ka jačanju pravne države mora imati razumevanja jer često predstavljaju signal šta valja menjati. Lukavi vlastodršci gledaće da iskoriste i preusmere bilo kakav socijalni naboj u smeru koji njima odgovara, ali odgovorna vlast mora praviti razliku između zahteva koji su usmereni ka jačanju pravne države i onih koji teže njenom potkopavanju. Bez čvrstine u tom pogledu stvaraju se presedani koji bi, posebno u vremenu koje dolazi, mogli predstavljati uzor za proteste koji mogu dovesti u pitanje same temelje modernog društva.

Sociolog, docent na 
Filozofskom fakultetu u Beogradu