Зла судбина Цвијете Шушић

У чланку „Помен за српске жртве првог логора у модерној Европи”, објављеном у „Политици”, наводи се да је „кроз стратиште у Добоју, које је 1915. формирала Аустроугарска, прошло 45.000 Срба, а страдало 12.000”. Ове бројке говоре о масовности злочина и страдања. Али, доживљене патње народа можемо докучити и осетити тек када их чујемо од појединца, преживелог паћеника. У том смислу је исповест Цвијете Шушић, рођене Суџум коју сам чуо као младић и која ми је заувек остала урезана у сећању.

Цвијета је имала злу судбину. Стизале су је недаће за недаћом, губитак за губитком. Недужна је упала у животне буре. Није никад открила шта је коме сметала. Све је то Цвијета издржала. Излаз и спас налазила је у борби и жртвовању за своју децу. Њена страдања поклапају се временски са терором Аустроугарске над српским становништвом, који је био посебно изражен пред и у току Првог светског рата. Цвијета и њена деца страдала су само због тога што су постојали. Њиховим нестанком остваривао се циљ – тамањење српског народа. Иако је то време за њу било најтеже и најболније, недаће нису нестале истеком тог времена.

Ево њеног казивања:

– Брата Јефта изгубила сам почетком Првог рата, Швабе га обесише у Автовцу, заједно са још 25 Срба. Народ је био захваћен тугом и јадом. О томе су казивале многе песме које су се појавиле у народу. Жене су нарицале тужбалице поводом вешања. Једна од њих почињала је: „На Лебршник виле проплакале, на Автовац сузе покапале!” Када је Јефту омча конопца стављена око врата, џелат је повукао конопац, али није успело вешање. Вешање није успело ни другим повлачењем конопца. За то време Јефто је Швабе назвао српским крвницима и наговестио слободу. Пришао му је аустријски официр и рекао му да је издајник Аустроугарске. Јефто је висећи на конопцу из све снаге ногама ударио официра у груди. Овај је пао. Скинули су Јефта са вешала и исекли га сабљама.

– Почетком рата имала сам 30 година живота и шесторо деце. Имена су им: Стеван, Митар, Митра, Босиљка, Бориша, Милуша. Са мужем Марком и децом избегла сам у Црну Гору, у околину Никшића, склањајући се од аустроугарског терора. Када је Црна Гора капитулирала, Швабо се појавио и у Никшићу. Није дирао домаће становништво. Бес је исказао на нама српским избеглицама из Херцеговине. Било нас је више хиљада. Похватали су нас и у колонама спровели за Требиње. У колони сам се нашла и ја са мужем и шесторо деце. Терали су нас по беспућу преко 60 км. Ишли смо пешице. Двоје старије деце ишла су сама, а млађе четворо смо носили: двоје ја, а двоје муж. Падали смо од умора, жедни и гладни. Када бих спустила децу на земљу да предахнем изнад мене су се чуле погрдне речи и псовке швабе који нас је спроводио. Терао нас је да убрзамо корак. Мог мужа Марка су у Требињу ухапсили, а мене са децом одвезли у добојски логор.

– У логору су нас сместили у бараке намењене за коње. У баракама није било коња јер су били одведени на фронт. У неким од тих барака било је смештено и до 1.000 душа. Спавало се у јаслама и у ђубрету. Зими није било грејања. Деца, жене и старци су умирали од глади, а највише од заразних болести. Мени се разболеше Стеван, Митар, Митра и Босиљка. Чувари су их одвојили од мене и некуд их одвели, али се отуд куд су одведени никада нису вратили. Надала сам се да ће се моја одведена деца појавити. Чекала сам их. Ноћу би ме се учинило да неко дете пролази поред мене и неког тражи. Нечујно сам дозивала децу коју су ми одвели, по именима. Прво би звала свог првенца: „Стеване, сине, ту је твоја мајка.” Нико се није одазивао. Тада сам помислила: можда није Стеван, већ Митар, па би звала Митра, затим би звала Митру и Босиљку. Нисам се могла помирити са губитком четворо деце. Надала сам се да ће макар неко од њих четворо прездравити и вратити ми се. Ниједно више никада нисам угледала. Није се ниједно вратило. Стегло ми се срце, а душа скаменила. Савладавала сам бол и тугу надом да ћу сачувати преостало двоје деце: Боришу и Милушу. Борила сам се за њих. Скривала сам их у рите да и њих чувари не одведу некамо откуд се не враћају.

– Из добојског логора спроведена сам са преосталом децом у неки логор у Мађарској. Када сам ослобођена, вратила сам се у завичај где сам уместо куће затекла згариште. На зид од остатка куће са муком сам поставила наслон и ту презимила са децом. У пролеће смо се хранили зељем које смо брали по ливадама. У народу је завладала глад.

– Године 1942. зла судбина поновно ме посетила. Партизани ми убише сина миљеника Боришу. Те године изгубила сам и брата Алексу и братанца, Алексиног сина Лазара.

Са Душаном Паравцем, новинаром из Добоја, док сам живео у Добоју прелиставао сам његове и спискове Српске православне цркве о заточеним и умрлим у добојском логору, али у њима нисам нашао имена Цвијете Шушић и њене шесторо деце, што ми је наговестило да спискови нису потпуни и да су неки несрећници из логора остали непознати.

Цвјета није једина жена која је то зло време преживела у патњи и чемеру. И сада се често загледам у списак интернираних из билећког краја у логор у Араду. Под редним бројевима од 256 до 261 исписана су имена – Шаренац Томане и шесторо њене деце. За све шесторо деце стоји да су умрла у логору. У списку билећких логораша у добојском логору налази се име Тркља Стане и петоро њене деце. Свих петоро је помрло у логору, затим име Попара Полексије са петоро деце, свекром и свекрвом. Сви су помрли у логору.

Научни саветник