Продавање рога за свећу

Вест да ће СР Немачка и Руанда ускоро затражити од Генералне скупштине УН да осуди Србе и Републику Српску као геноцидан народ због одбијања да прихвате пресуде ад хок Хашког трибунала о наводном геноциду у Сребреници 1995. године није изненађење. То показује да неуспешни покушај Велике Британије да у Савету безбедности УН пре неколико година протури осуду српског народа у БиХ као геноцидног није било напуштање задатог циља, већ стварање алибија да се за то ангажује најшири светски форум – Генерална скупштина УН. Чекао се тренутак када би то било најкорисније за остварење финалних геополитичких циљева Запада – приморавање Србије да прихвати тзв. независност Косова и довршење ревизије Дејтонског споразума свођењем оба ентитета БиХ на административне провинције. Тиме би НАТО добио амнестију за агресију на СРЈ 1999. године, а пут за улазак обе земље – Србије и БиХ – у евроатлантске организације би био убрзан.

На тај корак Запад се одлучио и због неочекиване лакоће с којом је добио подршку у Генералној скупштини УН у сукобу са Русијом поводом њене војне акције у Украјини. Заборавља се да широка подршка највећег броја чланица дугује чињеници да је тада Запад нетачно тврдио да је акција Русије била прва војна агресија у Европи после Другог светског рата. У међувремену је белодано документовано да је прва агресија на једну европску земљу после Другог светског рата – СРЈ – била извршена од стране 19 земаља наводно одбрамбеног НАТО-а, предвођене САД, марта 1999. године, и то са неприкривеним освајачким циљем преотимања Покрајине КиМ, ради стварања тзв. државе Косово од албанске националне мањине. Разоткривању те лажи Запада широко је допринело и urbi et orbi излагање председника Србије А. Вучића на заседању Генералне скупштине УН, којем су све земље чланице, посебно у ванатлантском свету, постале опрезније према аподиктичним „истинама” Запада кад жели да добије њихову масовну подршку.

Међутим, из свих околности произлази да се масовни злочин над бошњачким затвореницима у Сребреници догодио као страшна освета за исто тако страшне злочине које су претходно бошњачке војне снаге из Сребренице починиле над српским цивилима у Братунцу и околини. Политичка потреба САД и њених западних савезника била је да се за тај злочин српска страна осуди за геноцид. То је учинио ад хок Хашки трибунал, који је Савет безбедности УН под потпуном доминацијом САД октроисао као свој помоћни орган, коме је био одговоран за свој рад, од којег је добијао финансијска средства и коме је подносио редовне извештаје и био одговоран за свој рад. Оснивање таквог међународног кривичног суда по управној линији Савета безбедности УН оспоравао је ондашњи генерални секретар УН Бутрос Бутрос Гали, али је одговор САД био да Савет безбедности УН нема времена за оснивање суда по признатим правилима међународног права. Јасно је да је такав суд удовољавао политичким интересима и потребама САД.

Поред тога што је српски народ као жртвени јарац већ био сатанизован, требало га је и судски жигосати као геноцидног. Тог нечасног посла прихватиле су се СР Немачка и Руанда. Чудан је и неприродан тај „двојац”. СР Немачка има одговорност за злочине геноцида почињене у име Немачке од стране нациста. У њих не спада само Холокауст над Јеврејима већ и низ других масовних погрома у окупираним земљама, посебно у бившем Совјетском Савезу и Србији. Није наодмет подсетити да је Немачка као колонизатор у Намибији почетком 20. века извршила први чин геноцида у свету над тамошњим становништвом, што је, после дугог негирања, недавно признала и обавезала се да се обештећењима некако искупи. С друге стране, Руанда је сушта супротност СРН. Она је жртва скоро милионског геноцида почињеног над њеним цивилима у рату са суседним Бурундијем деведесетих година прошлог века, дуго игнорисаног од стране тадашње међународне заједнице и бившег колонизатора.

Интереси СРН и Руанде за заједничким иступањем нису подударни. СРН има интерес да предлогом текста резолуције реафирмише свој традиционални интерес за подунавски регион и Балкан, као и да терет одговорности за Холокауст макар у некој мери подели са другима. Интерес Запада је да се Руанда као парадигма жртве најмасовнијег геноцида нађе међу предлагачима ради веће веродостојности неутемељене тврдње о наводном геноциду у Сребреници.

Комбинација је наизглед добитничка, али на путу за добијање већине у Генералној скупштини УН испречују се озбиљне препреке. Запад, који је инспиратор и идејни творац оптужбе и пресуде Хашког суда о геноциду у Сребреници, демаскирао се тврдњом да је војна акција Русије према Украјини први рат у Европи после Другог светског рата. То му многе чланице тзв. трећег света не могу прогледати кроз прсте. Зато је тешко поверовати да ће му продавање рога за свећу у Генералној скупштини УН проћи и овога пута.

Министар иностраних послова СРЈ од 1992. до 1995. године