Човек више није мера ствари, оне су постале његова мера

Међу новијим издањима дела Бојана Јовановића налазе се књига изабраних и нових песама „Растварање душе”, у издању Нишког културног центра, признањем „Дејан Медаковић” награђена књига „Српско културно благо” у издању Православне речи, као и  „Антроподицеја, Човек и зло”, у издању новосадске Адресе.

„За разлику од теодицеје, као богооправдања за постојање зла у свету, антроподицеја проистиче из настојања за разумевање човека и осветљавање његових мотива да чини зло, што не значи и оправдање за његово деструктивно понашање и непримерено ослобађање негативитета”, део је рецензије овог издања.

У делу „Српско културно благо” приказане су вредности српског народа, међу којима су и светосавски код, крсна слава, косовски завет, етика опраштања…

У књизи „Антроподицеја: човек и зло” проблем зла осветљавате наводећи народне, митске представе о злу, али и искуствене, свакодневне. Како сагледавате принцип зла у свету, пре свега у односу на слободу човекове воље, шта је зло?

Показује се да када човек верује и сматра да слободно чини оно што му је по вољи, да су тада његови поступци дубље условљени несвесном и ирационалном димензијом његовог бића. Његова слобода је својеврсна илузија, па је зато, имајући у виду диференциран утицај ванрационалних чинилаца у његовом понашању и мишљењу, различит и степен његове одговорности и кривице када почини злочин. С тог становишта нам постаје разумљивије зашто човек, упркос знању о томе шта је добро, а шта зло, ипак чини зло, и то не само свесно и намерно већ често и својим нежељеним поступцима. Зло је првенствено антрополошки проблем који се огледа у агресивном испољавању људског негативитета којима се другим људима наноси велика штета и онемогућава нормалан живот.

Поставља се и питање теодицеје, откуда зло када је Бог добар, да ли је данас по природи пали човек мера свих ствари, и да ли због превласти негативности људи долазе у позицију трпљења, као старозаветни Јов?

Одговор теодиције, оправдање доброг и праведног Бога за постојање зла, садржан је у изразу божје љубави која претпоставља и слободу као могућност изневеравања и кршења принципа добра. Будући да је остварење човековог потенцијала да се потврди као хумано и племенито биће условљено његовим искуственим, културним и сазнајним могућностима, те датости су својим негативитетом препрека у остварењу задатог хуманог циља и чињења добра. За разлику од праведног Јова, који је био узор трпељивог подношења највећег страдања, а награђен је због свог принципијелног и непоколебљивог става искреног веровања у добро, оличено Богом, данашњи човек је изгубио веру у добро и уместо универзализације етичких принципа, што објективно дефинишу добро и зло, релативизацијом моралних начела прагматично је успоставио критеријум  по којем и из користољубља учињено зло може да буде добро. Та инверзија вредности се огледа и у чињеници да човек више није мера ствари, јер су оне постале његова мера, па зато у данашњем свету превласт негативитета постаје опасност за његов опстанак.

На које начине наше друштво у ствари сузбија суштинско освешћење сопствене сенке и подстиче ослобађање негативитета у појединцу?

Потискивањем, оспоравањем и симулирањем хуманистичких и етичких вредности, заснованих на доследној критичности и  самокритичности, друштво не развија могућност освешћивања и преображаја свог негативитета. Зато не само да прети опасност да га помрачи сопствена сенка, већ такав амбијент даје легитимитет појединцима да, вођени тамном страном своје личности, остваре и највеће животне успехе.

У награђеној књизи „Српско културно благо” наводите вредности које утичу на формирање националног идентитета, од крсне славе до жртвовања за опште добро. У којој мери се савремени човек одриче тих вредности или их посматра на погрешан начин?

То одрицање има обележје и самопорицања, а сразмерно је не само одсуству свести о вредности националне културе као чиниоца колективног и индивидуалног идентитета, већ и одсуству морала за адекватним и целовитим самосагледавањем и самоформирањем. Погрешно сагледавање, вредновање и одрицање тих вредности има и далекосежне последице у одређењу националних и државних интереса. Будући да је изграђивање свог идентитета на вишем степену општости императив индивидуације, својеврстан је дуготрајући културни скандал да у нашим најзначајнијим националним институцијама, попут САНУ и СКЗ, у веома дугом периоду нису заступљени савремени етнолози и антрополози и њихова дела. Таквим игнорантским односом према представницима најбитније идентитетске дисциплине, те институције унижавају себе и спречавају остварење наших реално постојећих креативних потенцијала.

Како тумачите свесну релативизацију и порицање највећих злочина, као што је геноцид над Србима у НДХ, а затим и броја жртава?

Геноцид над Србина у НДХ је веома комплексан феномен који се без антрополошког приступа не може адекватно осветлити и разумети. Ту његову комплексност увећава настојање и челника наших значајних  институција, задужених да се њиме баве, да се он релативизује, порекне и умањи број српских жртава. Не могу у секуларном друштву појединци под мантијом сакрализовати неистину и лаж, нити може поименични списак жртава, који се прави после више деценија од извршеног геноцида, бити меродаван за утврђивање броја убијених, јер је он – према немачким изворима, резултатима антрополошких истраживања и непосредним послератним проценама – далеко већи. Сагледано у контексту претходних комунистичких идеолошких и политичких настојања игнорисања и умањивања броја српских жртава, садашњи носиоци ове тенденције, заслепљени актуелном политичком прагматичношћу, не увиђају катастрофалне последице таквог  понашања.

Један од кључних мотива ваше нове збирке поезије јесте душа. Како видите људску душу од исконске чистоте до околности новог варварства, шта бива када се човек одрекне сопства?

У покушају да се представи другачијим него што стварно јесте, човек се одриче себе и основе на којој би могао да се самопотврди и изгради своју животну извесност. Услед осећања нелагодности због онога што представља његов реални идентитет, он своје незадовољство испољава бунтом против себе и рушењем темеља на којима почива. Како душа није само у њему, већ је и он у својој души, деструирањем  тог свог станишта започиње своје обездушено постојање несвесног трагања за изгубљеним. Тематизација те авантуре неаутентичног егзистирања одвија се кроз наратив двојника као начина превазилажења животне кризе, који није само његова душевна симулација већ и сабласна симулакрумска копија. Са становишта остварене цивилизацијске моћи, он утолико лакше обнавља архаични образац варварства да и зло учињено другима због своје користи проглашава добрим.