​ НАТО руши концепт европских армија

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг предложио је прошле недеље стварање посебног фонда алијансе за помоћ ратом захваћеној Украјини. Како је наведено, реч је о суми од 100 милијарди долара, која би у виду војне и друге помоћи била испоручена војсци Володимира Зеленског у наредних пет година.

Према извештајима новинара присутних на састанку министара земаља чланица западног војног савеза, Столтенбергов предлог натерао је многе присутне да се збуњено осврну око себе као да траже одговор на питање: да ли су добро чули и схватили изречено. Наиме, сума која је поменута у великој мери би додатно оптеретила већ ионако добро начете буџете западних савезника. Која је суштина предлога?

Прво, јасно је да рат у Украјини, који траје већ дуже од две године, не доноси резултате на које су у Бриселу рачунали. Граница сукоба све више се помера ка западу, већ је извесно да ће бивша совјетска република ускоро бити одсечена од Црног мора, а опасност од ширења војних дејстава и на суседно Придњестровље и Молдавију све је актуелнија. Према неким извештајима, угрожена је и сама украјинска престоница – Кијев.

Друго, западни савезници нашли су се у врло неугодној ситуацији због чињенице да би главна снага алијансе, Америка, могла да се на известан начин дистанцира од европских збивања уколико на предстојећим председничким изборима победи Доналд Трамп. Он је већ у неколико наврата помињао да је његов поглед на збивања на Старом континенту у великој колизији с оним који пропагира актуелни шеф државе Џозеф Бајден. То би могло да подразумева известан отклон Америке од највернијих савезника, како на војном, тако и на финансијском плану. За Европу начету контраефектом санкција уведених Русији, овакав заокрет био би веома јак ударац.

Треће, Европљани, барем најмоћније земље попут Немачке и Француске, не крију склоност да своју безбедност убудуће више оријентишу на сопствене армије него на ону коју води корумпирана администрација из Брисела. Уколико би били приморани да за новоосновани фонд помоћи Украјини одвајају велике суме новца, то би аутоматски значило да би сопствене потребе у стварању озбиљних армија морали у великој мери да редукују. Притом, безбедност тих земаља појединачно ни на који начин не би била ојачана, јер НАТО, углавном, има планове који се тичу саме алијансе, а не и појединачне безбедности.

Четврто, спорно је и то што на европском тлу делују веома јаке снаге армије САД, инсталиране овде још од времена окончања Другог светског рата и потоњег хладног рата. Мада је званична функција ових армија да сарађују с НАТО-ом, оне имају засебну врховну команду, која делује превасходно у америчком интересу и као таква није одговорна Бриселу, него Пентагону. У мирним временима у таквом распореду надлежности вероватно нема много спорнога, али у случају отвореног рата јасно је да би Американци деловали превасходно у сопственом интересу.

Нема сумње ни да би у таквим ситуацијама команду над НАТО-ом такође преузеле – САД. А свима је јасно да се рат у Украјини претворио у директан америчко-руски обрачун. Како на самом терену, тако и кад је реч о производњи најсавременијих убојитих средстава, освајању нових простора, тржишта... Намера Американаца да прошире свој утицај на цео европски простор више није маштарија писаца научнофантастичних романа и аутора акционих филмова. Јасно је и да је НАТО само оруђе у остваривању тих планова и да с безбедношћу Европе нема скоро никакве додирне тачке.

Управо то и збуњује оне који су пре неки дан слушали Јенса Столтенберга. Европљани све више почињу да схватају да беспоговорно слушање Вашингтона у новим светским прегруписавањима није једини ни прави начин да се остваре жељени мир и економски напредак.

Укратко, многи на идеју о стварању петогодишњег фонда за помоћ Украјини гледају сумњичаво, ако не и с негодовањем. Питају се и да ли су у Бриселу већ одлучили да рат траје још најмање пет година и на основу којих параметара је изведена поменута процена. Такође, многима није јасно постојање независних америчких војних снага у Европи кад постоји и НАТО, и ко те снаге заиста финансира. Поменимо, надлежност деловања припадника армије САД у великој мери превазилази и оквире домаћих устава и других прописа.

У тренутку кад администрација председника Џозефа Бајдена муку мучи с обезбеђивањем најављених 60 милијарди долара помоћи Украјини, покушај да се све свали на плећа Европљана више је него очигледан. Уосталом, као и намера генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга да покаже сопствену моћ непосредно пред истицање свог мандата. Неко ће морати да погне главу, а то би могло у знатној мери одреди и будућност целог западног света.