Живља игра

Партизан је код куће савладао Нови Пазар (2:0) што није неочекивано, али није било ни мачји кашаљ. Тим пре што је и гостима горело под ногама, јер су јурили за сламком спаса, којом би се успели међу осам најбољих екипа и сачували наду за излазак у Европу.

Фудбалери „црно-белих” су заслужено дошли до жељеног. Истина, могло је да крене и наопако (Шћеповићева шанса, па пометње, које су одбрани домаћина правили Љајић и Сума), а и да се при крају закува (било је прилика за госте да смање на 2:1, после чега је, истина, остало мало времена, али за један гол је увек довољно).

Домаћин није платио цех, одолео је и преостаје му да, ако не може да искорени, бар смањи број драматичних ситуација пред својим голом. Поготово што му предстоје окршаји с најјачим екипама у лиги, као и завршница Купа Србије (прекосутра дочекује Вождовац у четвртфиналу). С обзиром да исход трке за првака више не зависи искључиво од њега било каквом „распродајом” бодова покидала би се потпуно она танка нит о коју још висе његове амбиције.

Ипак, било је у Партизановој игри (овога пута заиста може да се каже да је то била – игра) и врло видљивог побољшања. Најпре, играло се живље. То није она хитрина, којом би могло да се парира солиднијим европским тимовима, али су, у односу на претходне етапе, „црно-бели” сада пребацили у нешто већу брзину.

Лопта је брже ишла од ноге до ноге, било је и разноврснијих покушаја, па се испоставило да има и пуцача, који могу да погоде кроз прстен јабуку. Да умеју добро да нанишане показали су Северина и Кастиљо, играчи, који су досад били недоречени.

Нови, правилнији приступ најбоље се видео у акцији из које је пао први гол. Кастиљо је, дубоко на Партизановом делу терена, засметао играчу Новог Пазара да прими лопту. И, док се она котрљала ка оном полукругу на средини игралишта, Гох је искочио као из заседе пред противника и однео му лопту. Потом је пронашао Захида, који је преварио свог чувара, али није имао и отворен пут ка казненом простору. Причекао је, а Гох је схватио да му треба помоћ и дојурио. Кад је добио лопту и ушао с њом у шеснаестерац нашао се пред непроходном шумом – пред Мирковићевим голом су већ биле зарасле све стазе и богазе. Тада је Захид „вратио дуг”, па је дотрчао и некако се извукао из беспућа таман толико да лопта може да му се упути. Ка голу су му сви пролази били затворени, па да не би био потпуно опкољен „тутнуо” ју је Кастиљу, који је дојурио из далека (претрчао више од 50 метара). Уз то је држао на оку Северину, па му је из прве проследио „пошиљку”. Дакле, сва тројица играча, учесника матног напада, укључујући и Кастиља, који на почетку није ни дотакао лопту, али без његовог старта не би је се домогао трен ока касније ни Гох, поново су, и то у противничком казненом простору, одиграли кључне улоге.

Није Партизан стварао стопостотне шансе, него је одбрана гостију била на климавим ногама. Али, на то је треба приморати. Баждар је неколико пута потврдио да уме да „краде” лопте. Осећај да се у правом тренутку нападне сопствени чувар, да се нападач од мете преобрати у ловца, изузетно је важна одлика. Северини је недостајала једна, па да то умеће саиграча наплати. Кад му је Захид сервирао такву посластицу, после које му је преостало само да се ослади убацивањем лопте у празну мрежу, он нити је био сигуран у себе да је из прве пошаље у гол, нити му је пало на ум да крајичком ока прати да ли ће ветар да нанесе неког „ђавола” између њега и гол-линије. Голман Мирковић се није предавао и сачувао је своју мрежу кад је свима изгледало да му нема спаса.

Дакле, Партизан је био зрелији, него на претхондим утакмицама. Пошто се ниже испит за испитом ваљда је пређено градиво и усвојио.