Смртна казна

Монструозни злочин у селу Бањско Поље код Бора покренуо је поново лавину  текстова у вези са поновним увођењем смртне казне. Осетих се позваним да  напишем које слово на ту тему, тим пре јер се и као адвокат неретко суочавам са  сулудим злочинима које људски ум може да осмисли, а потом и као искрено  верујућа особа. Разумљиво, јавност је исправно бесна и свакако да ћете на сваком  кораку чути да су двојица бездушника која су тело двогодишње девојчице Данке  Илић бацила на депонију заслужила смртну казну. Свуда чујемо оно ужасно  питање – какви то људи живе међу нама? Заиста, какав монструм мораш да будеш и  да не пружиш помоћ двогодишњем детету кога си прегазио аутомобилом, те  уместо пружене помоћи га докрајчиш и бациш му тело на депонију. 

Ипак, упркос таквом злочину, никада док сам жив нећу бити присталица смртне  казне. Не због тога што је против поновног увођења исте Западна Европа. За  њихово мишљење и не марим много. Противник сам, јер чврсто верујем да човеку,  био он најбољи који хода земљом, или најгори зликовац и монструм, живот може да  пружи само Господ, као што му само Он може и да га одузме. Нисмо ми као  овоземаљска бића власни да пресуђујемо коме ће живот да се одузме, јер исти тај  живот нисмо ником ни дали. Извршење смртне казне је такође убиство, што је  само по себи ужасан грех. Отуда, правнички гледано, стајаћу на становишту  доајена адвокатуре, Вељка Губерине, који је био ватрени противник смртне казне и  који је имао прилику да се у многим процесима против исте и бори, јер у време  када је он бранио оптужене, смртна казна је била као таква предвиђена у  тадашњем кривичном законодавству. Он се жестоко противио истој и залагао се  за њено укидање, а може се рећи да се радило о човеку који је увек покушао да уђе  у људску душу и да изнесе једну фантастичну мисао које се и сам данас  придржавам. Наиме, Вељко Губерина је као доајен адвокатуре тврдио да у сваком  човеку, макар био он и најгори злочинац, негде у дубини душе има нешто људско и  посао адвоката је да то пронађе и да уз њега буде и када га читаво друштво осуди и  сви најближи напусте. Тада му само адвокат остаје да му се злочинац исповеди и  то је онај моменат када се борите за његов живот. Извршењем смртне казне према  злочинцу, суштински и ми постајемо злочинци. Убиство је починио он, али смо  починили и ми. Тиме што га остављаш у животу, он са својим злочином или  злочинима мора да живи до краја живота, презрен од читаве друштвене  заједнице, вероватно осуђен на доживотну робију, а све то је далеко гора казна  него да је одмах стрељан. Зато сам ватрено против смртне казне, јер она не  гарантује ништа, осим да ће џелат окрвавити руке. Доживотна робија са све  сазнањем да си презрен од свих, да нико неће ни добар дан да ти каже, да су те се  и најближи одрекли, да си на овом свету нико и ништа јер си учинио тако монструозан злочин, е то је нешто са чим ћеш се суочавати до краја живота и  покушавати да грехе окајеш, дубоко свестан да ти када одеш на онај свет сигурно  следи пакао. 

Питају се људи зашто нас Господ кажњава да се такви монструми роде и да живе  међу нама. Није то казна. То је искушење. Свако од нас може да поклекне и не дај  Боже да скрене ка том амбису. Зато вера и јесте важна. Зато је љубљење ближњег  свог не само јеванђељска флоскула већ начин како бисмо морали да живимо. Зато је  свако рођење најсвечанији могући чин, јер родио се нови живот ког нам је сам  Господ подарио. Зато смо дужни да се бавимо васпитањем, подизањем моралних  лествица, да не дозволимо да нам ђавоља искушења душу окују. Баш они који су  најватреније присталице смртне казне на неки начин су потенцијални злочинци,  јер тако олако говоре о одузимању нечег на шта само Господ има право да подари  или одузме. Људски живот је највећа могућа вредност, па и ако је злочиначки, ми  нисмо власни да га прекидамо. Гледао сам интервјуе злочинаца из Другог светског  рата. Неки су у позној старости отишли са овог света. Искрено мислим да је њима  Бог подарио дуговечност баш да би се мучили, јер многи од њих живели су лажно,  скривали се и читав живот били су у страху да не буду откривени. Није ли то  одвратно када имаш сазнање да живиш до краја живота у лажи? Није ли то  одвратно када читаво човечанство са гађењем гледа на вашу заоставштину, а ви о  томе сваки дан читате и слушате. Свесни сте да сте зликовац и живите у лажи, јер  имате лажно име, адресу, не смете жени и деци да кажете ко сте… Зато је живот  злочинца суштински патња, а смртна казна му је заправо решење да од те патње  са овоземаљског света побегне. Истина, побећи ће само до казана у паклу на оном  свету. 

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa