Smrtna kazna

Monstruozni zločin u selu Banjsko Polje kod Bora pokrenuo je ponovo lavinu  tekstova u vezi sa ponovnim uvođenjem smrtne kazne. Osetih se pozvanim da  napišem koje slovo na tu temu, tim pre jer se i kao advokat neretko suočavam sa  suludim zločinima koje ljudski um može da osmisli, a potom i kao iskreno  verujuća osoba. Razumljivo, javnost je ispravno besna i svakako da ćete na svakom  koraku čuti da su dvojica bezdušnika koja su telo dvogodišnje devojčice Danke  Ilić bacila na deponiju zaslužila smrtnu kaznu. Svuda čujemo ono užasno  pitanje – kakvi to ljudi žive među nama? Zaista, kakav monstrum moraš da budeš i  da ne pružiš pomoć dvogodišnjem detetu koga si pregazio automobilom, te  umesto pružene pomoći ga dokrajčiš i baciš mu telo na deponiju. 

Ipak, uprkos takvom zločinu, nikada dok sam živ neću biti pristalica smrtne  kazne. Ne zbog toga što je protiv ponovnog uvođenja iste Zapadna Evropa. Za  njihovo mišljenje i ne marim mnogo. Protivnik sam, jer čvrsto verujem da čoveku,  bio on najbolji koji hoda zemljom, ili najgori zlikovac i monstrum, život može da  pruži samo Gospod, kao što mu samo On može i da ga oduzme. Nismo mi kao  ovozemaljska bića vlasni da presuđujemo kome će život da se oduzme, jer isti taj  život nismo nikom ni dali. Izvršenje smrtne kazne je takođe ubistvo, što je  samo po sebi užasan greh. Otuda, pravnički gledano, stajaću na stanovištu  doajena advokature, Veljka Guberine, koji je bio vatreni protivnik smrtne kazne i  koji je imao priliku da se u mnogim procesima protiv iste i bori, jer u vreme  kada je on branio optužene, smrtna kazna je bila kao takva predviđena u  tadašnjem krivičnom zakonodavstvu. On se žestoko protivio istoj i zalagao se  za njeno ukidanje, a može se reći da se radilo o čoveku koji je uvek pokušao da uđe  u ljudsku dušu i da iznese jednu fantastičnu misao koje se i sam danas  pridržavam. Naime, Veljko Guberina je kao doajen advokature tvrdio da u svakom  čoveku, makar bio on i najgori zločinac, negde u dubini duše ima nešto ljudsko i  posao advokata je da to pronađe i da uz njega bude i kada ga čitavo društvo osudi i  svi najbliži napuste. Tada mu samo advokat ostaje da mu se zločinac ispovedi i  to je onaj momenat kada se borite za njegov život. Izvršenjem smrtne kazne prema  zločincu, suštinski i mi postajemo zločinci. Ubistvo je počinio on, ali smo  počinili i mi. Time što ga ostavljaš u životu, on sa svojim zločinom ili  zločinima mora da živi do kraja života, prezren od čitave društvene  zajednice, verovatno osuđen na doživotnu robiju, a sve to je daleko gora kazna  nego da je odmah streljan. Zato sam vatreno protiv smrtne kazne, jer ona ne  garantuje ništa, osim da će dželat okrvaviti ruke. Doživotna robija sa sve  saznanjem da si prezren od svih, da niko neće ni dobar dan da ti kaže, da su te se  i najbliži odrekli, da si na ovom svetu niko i ništa jer si učinio tako monstruozan zločin, e to je nešto sa čim ćeš se suočavati do kraja života i  pokušavati da grehe okaješ, duboko svestan da ti kada odeš na onaj svet sigurno  sledi pakao. 

Pitaju se ljudi zašto nas Gospod kažnjava da se takvi monstrumi rode i da žive  među nama. Nije to kazna. To je iskušenje. Svako od nas može da poklekne i ne daj  Bože da skrene ka tom ambisu. Zato vera i jeste važna. Zato je ljubljenje bližnjeg  svog ne samo jevanđeljska floskula već način kako bismo morali da živimo. Zato je  svako rođenje najsvečaniji mogući čin, jer rodio se novi život kog nam je sam  Gospod podario. Zato smo dužni da se bavimo vaspitanjem, podizanjem moralnih  lestvica, da ne dozvolimo da nam đavolja iskušenja dušu okuju. Baš oni koji su  najvatrenije pristalice smrtne kazne na neki način su potencijalni zločinci,  jer tako olako govore o oduzimanju nečeg na šta samo Gospod ima pravo da podari  ili oduzme. Ljudski život je najveća moguća vrednost, pa i ako je zločinački, mi  nismo vlasni da ga prekidamo. Gledao sam intervjue zločinaca iz Drugog svetskog  rata. Neki su u poznoj starosti otišli sa ovog sveta. Iskreno mislim da je njima  Bog podario dugovečnost baš da bi se mučili, jer mnogi od njih živeli su lažno,  skrivali se i čitav život bili su u strahu da ne budu otkriveni. Nije li to  odvratno kada imaš saznanje da živiš do kraja života u laži? Nije li to  odvratno kada čitavo čovečanstvo sa gađenjem gleda na vašu zaostavštinu, a vi o  tome svaki dan čitate i slušate. Svesni ste da ste zlikovac i živite u laži, jer  imate lažno ime, adresu, ne smete ženi i deci da kažete ko ste… Zato je život  zločinca suštinski patnja, a smrtna kazna mu je zapravo rešenje da od te patnje  sa ovozemaljskog sveta pobegne. Istina, pobeći će samo do kazana u paklu na onom  svetu. 

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista