Мале богиње – велика брига

Ове зиме је, после дуго времена, једном нашем детету постављена дијагноза ССПЕ. Иза те скраћенице крије се прогресивна склероза свих можданих структура, стручно речено субакутни склерозирајући паненцефалитис. Тај физички и ментално опустошујући поремећај специфична је позна последица малих богиња. Јавља се више година – обично 7–10 – после малих богиња са учесталошћу од око један на 10.000. Ако мале богиње погоде дете у раном узрасту, а посебно одојче, као што је сада код нас био случај, ризик појаве ССПЕ је двоструко већи. Заражавање у првој години живота, пре времена за вакцинацију, истовремено је знак да мајка није имала заштитна антитела која би пренела на плод.

У многољудној САД, са око 340 милиона становника – где је вакцинација против малих богиња и још 14-15 болести обавезна, али се у појединим савезним државама толеришу верска и слична изузећа – дијагноза ССПЕ поставља се 3-4 пута годишње. У Федерацији БиХ, десетак година после рата, било је 14 документованих случајева ССПЕ. То је последица ратних година, када је вакцинација обављана непотпуно (да је сасвим изостала, ССПЕ би био још много чешћи).

Значај малих богиња не исцрпљује се, међутим, у настанку те тешке, али ретке компликације. У развијеном свету, где је мало неухрањености и осталих прогностички неповољних чинилаца, свако пето (негде и свако треће) оболело дете заврши у болници, скоро свако десето добије упалу средњег ува са могућим трајним оштећењем слуха или пролив, а свако двадесето буде погођено упалом плућа. Много је горе што сваки 1000. болесник заврши са упалом мозга, често са трајним физичким или менталним оштећењима и што исто толико или нешто више – 0,1–0,3 одсто – оболелих не преживи ову „лаку” заразу. У последњој нашој великој епидемији, 2018. године, умрло је 15 од око 6.000 или 0,25 одсто свих регистрованих болесника.

Додатне невоље са малим богињама су што је то најлакше преносива зараза и што више од других акутних инфекција (изузимају се, дакле, хронична стања као што је сида) оставља организам у стању смањене отпорности (стручно речено, анергије). Отуда дете некада не однесе сама та болест, већ бактеријске и друге инфекције које се на њу лако надовежу. Столећима су те чињенице стоички прихватане као неминовност, а многа писана сведочанства из далеке прошлости указивала су да су мале богиње у неким епидемијама достизале смртност карактеристичну за вариолу.

Ситуација се изменила проналаском вакцине против малих богиња пре више од шест деценија. Вакцина је безбедна и толико ефективна – две дозе пружају доживотну заштиту – да се као изгледно решење наметнуло искорењење ове заразе у светским размерама. Теоретски, то би био релативно једноставан подухват, бар у поређењу са раније успешно оствареним трајним ослобађањем човечанства од вариоле, достигнутoм вакцином чија је заштитна моћ званично трајала само три године.

Критичан за успех искорењења је обухват вакцинацијом од макар 95 одсто. Нажалост, у Србији је 2017. тај проценат достигао само 65 одсто, па је казна дошла већ следеће године са више хиљада оболелих. Одмах је обухват скочио на импозантних 98 одсто, али је 2021. пао на 68 одсто. Један разлог томе је обузетост пандемијом ковида 19, а други је злотворска активност антивакцинаша. Рачуна се да је због протекле пандемије 60 милиона деце у свету остало невакцинисано. Последице некада уследе скоро тренутно: у 41 европској држави 2022. је забележен 941 болесник од малих богиња, а наредне године било их је – 42.200.

Антивакцинаши имају различите мотиве за свој штеточински рад. На Западу су се многи обогатили нудећи, уместо вакцина, свој „чудесни” лек или начин живота. Код нас су лукративни мотиви мање заступљени и то по правилу индиректно, скретањем пажње на сопствену „посебност”. Много је чешћи феномен балканског барбарогенија, по типу „ја сам најпаметнији, ти универзитети и медицинске академије нису ми ни до колена”.

Оставимо по страни шта таква некритичност говори о менталном стању њених заговорника, па се задржимо на теоријама завере као основи тог отужног и настраног месијанства. У последње време све чешће се за наводну злонамерност оптужује Светска здравствена организација, јер се залаже за елиминацију малих богиња вакцинацијом. На немост наилази логичан аргумент да том организацијом управљају 193 министра здравља земаља чланица. Они јој одређују политику и стратегију деловања. Зашто би наша делегација, која је у Женеви редовно присутна када се одлучује, радила против интереса сопствене земље?

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa