Срећа најбољи играч Партизана

Иза Партизанових фудбалера је још једна епизода кидања живаца. У четвртфиналу Купа Србије победили су код куће Вождовац на пенале (1:1, па 4:3).

Није, разуме се, срамота да се на тај начин прође даље. Тим пре што је противник из истог ранга такмичења. Ни игра, за Партизанове и наше прилике, није била антипропаганда фудбала, али резултати су му већ дуго бољи од онога што пружа на игралишту.

За ову сезону већ може да се каже да су је обележили хичкоковски заплети и расплети „црно-белих”. Прву препреку у Европи, у трећем колу квалификација за Лигу конференција, Сабах из Азербејџана, уклонио је на пенале. У Купу Србије пре Вождовца је на исти начин избацио Графичар.

У првенству готово да није било утакмице у којој „црно-бели” нису стрепели. Почело је лоше – у Бачкој Тополи су у последњим тренуцима примили гол, који им је однео два бода (3:3), а онда их је срећа узела под своје.

У Хумској су губили од нишког Радничког до 79. минута, па победили с 2:1. Против ИМТ су у гостима у 56. минуту губили с 2:0, па преокренули на 3:2. Против Радника су у Београду губили у 27. минуту с 2:0, на крају 3:2 за њих. У Панчеву је Железничар водио с 1:0, у финишу су се изборили за сва три бода. До 2:1 против Чукаричког су стигли кад је, што би се рекло, судија већ ставио пиштаљку у уста. Против Вождовца, недавно, опет су добили битку с временом (3:2).

А они окршаји без преокрета у којима су зебли све време да сачувају минималну предност да се и не набрајају. Чак и у оним сусретима, које су решили у своју корист прилично убедљивим резултатом, нису текли мед и млеко за њих. Одиграли су зрело код куће против Црвене звезде (добили с 2:1), али су утисак о својим могућностима покварили у комшилику, мада је исход био по њиховој жељи (2:2).

Када се сагледа цела сезона испада да је најбољи играч Партизана – срећа! Дабоме, не каже се узалуд да њу треба и заслужити. И он ју је и заслужио, јер се није предавао ни када је све изгледало изгубљено. То је, најочигледније, било у јесењем делу. Да им се зимус није истопила та одлика показали су овог пролећа против Вождовца у првенству.

Али пожртвовање, борбеност свих 90 минута, треба да се подразумева. Без тога не може далеко да се доскочи.

Још једна драгоценост овог Партизана је што побеђује на пенале. Бела тачка је много пута раније била црна за њега. А сада, штавише, његови извођачи су непогрешиви, па су тако избацили ривале у куп-такмичењима. То не би ништа вредело без голмана, који се не плаши пенала. Јовановић је у свим тим победама био јунак. И не само што је укротио већ доста шутева с 11 метара, него и из игре.

Баждар је и сада, у Купу против Вождовца, био стрелац. Почео је да ниже голове. Он има још доста да ради на себи (несхватљиво је како није искористио прву шансу кад је избио сам пред голмана на последњој утакмици), али већ се уочава нешто што је права реткост, а вреди суво злато. Почео је да вреба тренутак када може да уграби лопту, која је код противника. Дакле, ни из чега да створи шансу.

Партизан је остао ускраћен за много трофеја (и узлета у Европи) због наивних грешака пред својим голом. Јесенас се дуго његова мрежа није затресла, али то је, опет, више био сплет срећних околности, него што је одбрана са својим помагачима била на висини задатка. Сада је тај број смањен, али није и избрисан. Ето, против Вождовца у Купу, тројица играча су некако препуштала да онај други реши ствар и на крају је примљен гол.

„Црно-белима” предстоје окршаји против најјачих у лиги. Најпре, у последњем колу против Чукаричког, а потом у разигравању од првог до осмог места. Само по себи се намеће да против таквих такмаца свака грешка може да буде скупа. Јесенас је, на пример, тако ТСЦ нокаутирао „црно-беле” у Београду (4:0).

На неколико последњих мечева Партизан је био живљи, него на претходним. Али, да би остао у трци за највиши пласман то мора да појача, а и да у опасној зони пред својим голом не дели поклоне.