Sreća najbolji igrač Partizana

Iza Partizanovih fudbalera je još jedna epizoda kidanja živaca. U četvrtfinalu Kupa Srbije pobedili su kod kuće Voždovac na penale (1:1, pa 4:3).

Nije, razume se, sramota da se na taj način prođe dalje. Tim pre što je protivnik iz istog ranga takmičenja. Ni igra, za Partizanove i naše prilike, nije bila antipropaganda fudbala, ali rezultati su mu već dugo bolji od onoga što pruža na igralištu.

Za ovu sezonu već može da se kaže da su je obeležili hičkokovski zapleti i raspleti „crno-belih”. Prvu prepreku u Evropi, u trećem kolu kvalifikacija za Ligu konferencija, Sabah iz Azerbejdžana, uklonio je na penale. U Kupu Srbije pre Voždovca je na isti način izbacio Grafičar.

U prvenstvu gotovo da nije bilo utakmice u kojoj „crno-beli” nisu strepeli. Počelo je loše – u Bačkoj Topoli su u poslednjim trenucima primili gol, koji im je odneo dva boda (3:3), a onda ih je sreća uzela pod svoje.

U Humskoj su gubili od niškog Radničkog do 79. minuta, pa pobedili s 2:1. Protiv IMT su u gostima u 56. minutu gubili s 2:0, pa preokrenuli na 3:2. Protiv Radnika su u Beogradu gubili u 27. minutu s 2:0, na kraju 3:2 za njih. U Pančevu je Železničar vodio s 1:0, u finišu su se izborili za sva tri boda. Do 2:1 protiv Čukaričkog su stigli kad je, što bi se reklo, sudija već stavio pištaljku u usta. Protiv Voždovca, nedavno, opet su dobili bitku s vremenom (3:2).

A oni okršaji bez preokreta u kojima su zebli sve vreme da sačuvaju minimalnu prednost da se i ne nabrajaju. Čak i u onim susretima, koje su rešili u svoju korist prilično ubedljivim rezultatom, nisu tekli med i mleko za njih. Odigrali su zrelo kod kuće protiv Crvene zvezde (dobili s 2:1), ali su utisak o svojim mogućnostima pokvarili u komšiliku, mada je ishod bio po njihovoj želji (2:2).

Kada se sagleda cela sezona ispada da je najbolji igrač Partizana – sreća! Dabome, ne kaže se uzalud da nju treba i zaslužiti. I on ju je i zaslužio, jer se nije predavao ni kada je sve izgledalo izgubljeno. To je, najočiglednije, bilo u jesenjem delu. Da im se zimus nije istopila ta odlika pokazali su ovog proleća protiv Voždovca u prvenstvu.

Ali požrtvovanje, borbenost svih 90 minuta, treba da se podrazumeva. Bez toga ne može daleko da se doskoči.

Još jedna dragocenost ovog Partizana je što pobeđuje na penale. Bela tačka je mnogo puta ranije bila crna za njega. A sada, štaviše, njegovi izvođači su nepogrešivi, pa su tako izbacili rivale u kup-takmičenjima. To ne bi ništa vredelo bez golmana, koji se ne plaši penala. Jovanović je u svim tim pobedama bio junak. I ne samo što je ukrotio već dosta šuteva s 11 metara, nego i iz igre.

Baždar je i sada, u Kupu protiv Voždovca, bio strelac. Počeo je da niže golove. On ima još dosta da radi na sebi (neshvatljivo je kako nije iskoristio prvu šansu kad je izbio sam pred golmana na poslednjoj utakmici), ali već se uočava nešto što je prava retkost, a vredi suvo zlato. Počeo je da vreba trenutak kada može da ugrabi loptu, koja je kod protivnika. Dakle, ni iz čega da stvori šansu.

Partizan je ostao uskraćen za mnogo trofeja (i uzleta u Evropi) zbog naivnih grešaka pred svojim golom. Jesenas se dugo njegova mreža nije zatresla, ali to je, opet, više bio splet srećnih okolnosti, nego što je odbrana sa svojim pomagačima bila na visini zadatka. Sada je taj broj smanjen, ali nije i izbrisan. Eto, protiv Voždovca u Kupu, trojica igrača su nekako prepuštala da onaj drugi reši stvar i na kraju je primljen gol.

„Crno-belima” predstoje okršaji protiv najjačih u ligi. Najpre, u poslednjem kolu protiv Čukaričkog, a potom u razigravanju od prvog do osmog mesta. Samo po sebi se nameće da protiv takvih takmaca svaka greška može da bude skupa. Jesenas je, na primer, tako TSC nokautirao „crno-bele” u Beogradu (4:0).

Na nekoliko poslednjih mečeva Partizan je bio življi, nego na prethodnim. Ali, da bi ostao u trci za najviši plasman to mora da pojača, a i da u opasnoj zoni pred svojim golom ne deli poklone.