Титула гаврана

Недавно је наставница у једној основној школи, у Новом Београду, некој девојчици шестог разреда рекла „кретену један”. (Неки гавран, на дрвету поред прозора, гракну и два-три листа отпадоше са гране, јер била је јесен, а у јесен лишће опада, мада то уопште није важно за овај текст.)

Наставница је то, додуше, изговорила полутихо, када се девојчица већ вратила до своје клупе, али ипак и довољно гласно да је чуо готово читав разред. Затим прокашљала се, вероватно, несвесно покушавајући да ону реч затрпа (узалуд, остадоше да јој вире кошчице к, т, н).

Након тога настаде тишина. Девојчица није рекла ништа, мада су касније њене другарице, на одмору, сазнале да је чула речи наставнице. Није се окренула и погледала је у лице, није упитала „зашто ме вређате?”, није се расплакала, није напустила час и отишла код педагога или директора да се пожали. Није рекла ни родитељима. Можда се она реч, кошчата и штрчећа, негде у глави девојчице сместила сасвим удобно. Можда је девојчица навикла на увреде у кући или на улици. Једнога дана дозволиће и мужу да јој се обраћа на такав начин, затим ће и она вређати властиту децу, која ће потом с лакоћом трпети увреде у школи. И тако се ланац, беочуг по беочуг, ниже и развлачи кроз време, а ја се питам како га прекинути.

Тешко је, наравно, завирити у сваку породицу и тамо уредити ствари, али школа је ипак много мање. Није довољно законом прописати да ђаци не смеју физички и вербално бити злостављани. Понекад је потребно учинити нешто мало више од самог закона. Закон је строг, али и крт, а наш народ сналажљив. Зачас пронађе рупицу и кроз њу се измигољи. Можда би требало тачно прописати које речи наставник не сме да упути ђаку. Списак најпопуларнијих увредљивих речи није дугачак. Оскудан је и немаштовит, али уједа, као и свако зло. Наћи ће се ту попис недужних домаћих животиња, коњ, крава, во, овца, коза, ћурка, гуска, магарац – занимљиво је да нико не каже „тигру један”–додуше у тај ред домаћих животиња стаће и мајмун, можда и твор, и то би било све, још, наравно, и дијагнозе менталних болести. У сваком случају списак би стао на страницу формата А4. Затим би ваљало закачити га на зид сваке учионице, као на стуб срама, осрамотити, дакле, најпре саме речи и објаснити деци да њих као и све друге речи јесу смислили људи, али их не би требало користити у међусобном обраћању. Уколико би наставник изговорио неку од тих речи, ученик би је лако пронашао на зиду, а потом би сценарио могао бити следећи: ученик напушта учионицу, одлази педагогу и пријављује наставника и његову Реч. Педагог, уз уздах, узима свеску тврдих, црних корица, јер то ће бити свеска црних бисера, и уписује име несрећног наставника. Затим се инцидент проверава, остали ученици морали би да посведоче да реч која виси на зиду јесте изговорена. Затим се име наставника истиче на огласној табли у ходнику школе, одмах поред врата зборнице. Уз име пожељно је да пише и назив предмета који предаје, фотографија наставника и доцртан облачак, као у стриповима, у коме је уписана Реч. „Ко би рекао, она?”, чуде се колеге, врте главама на ходнику, и то остаје у витрини, на пример, месец дана. Да се сви добро начуде и преиспитају. Уколико исти наставник понови неку од „висећих” речи, онда добија титулу гаврана, односно гавранице. (Можда тако и не мора да буде, али, тек да осмислимо присуство гаврана са почетка ове минијатуре.) Тада се на слику наставника, односно на теме његове главе, уз помоћ компјутерске технике, поставља гавран.

И чему све то?, питаће неко. Да бисмо посрамили наставнике, да бисмо им закинули од плате, ионако мале?

Не, већ да бисмо научили децу да реагују. То би било довољно за почетак.

Књижевница из Београда