Обновљена вечна кућа Димитрија Давидовића у Смедереву

Смедерево – Током марта започета је рестаурација гробног места Димитрија Давидовића, оца српског новинарства и писца првог српског устава, који почива на Старом гробљу у Смедереву. Ових дана завршени су радови на обнови надгробног споменика који су изведени на иницијативу и уз финансије Ротари клуба Смедерево, под надзором Регионалног завода за заштиту споменика културе у том граду.

Слова епитафа „Сав Србин” исписаног старом српском ортографијом, који је Давидовић сам осмислио, временом су бледела баш као и сећање на овог слободоумног човека који је пре скоро два века прокламовао либералне вредности и данас упитне у Србији. Заборав је нагризао сваки траг на споменику као једином подсећању на уставотворца.

Анита Марковић, историчарка уметности и конзерваторка Регионалног завода за заштиту споменика културе, подсетила је да ово није првобитан Давидовићев гроб, те да је ова гробница по пројекту Александра Бугарског, архитекте који је пројектовао и зграду смедеревског суда, изграђена 1888. године, када су и пребачени посмртни остаци.

„Тада је у Смедереву била велика свечаност. Поред Уједињене омладине српске у првом реду професора смедеревске гимназије, један од организатора преноса био је и Бранислав Нушић. Тада се Смедерево потрудило да му на адекватан начин ода почаст, с обзиром на то да када је умро, град је био поплављен и сахрани су присуствовала тројица грађана и свештеник”, рекла је она.

Душан Ђорђевић, рестауратор фирме из Љига која је радила обнову, говорио је о радовима.

„Сва слова су продубљена, плоча очишћена, паспарту је рађен изнова, са падом, да гробница не би скупљала воду од кише. Око слике је био захтеван посао јер се накупила корозија горе испод крста. Кад сам радио ограду, дошао сам до голог метала, у дну ограде неких десетак центиметара је укопано, па је и ту дошло до корозије. То сам отклонио, заштитио, испунио вештачким каменом који је водоотпоран. Уместо недостајућих елемената на огради поставио сам нове, све је учвршћено, мислим да би следећих педесетак година све ово требало да траје”, објаснио је Ђорђевић, додавши да је одређених преправки било и на околном платоу.

Смедеревски вајар Зоран Кузмановић обновио је и спомен-плочу која је стајала у центру Смедерева, на месту где се налазила кућа Димитрија Давидовића. Она је јуче поново постављена на том месту.

Прогонство и заборав

Сретењски устав из 1835, који је писао Димитрије Давидовић, на снази је био само две недеље, али је до данас остао најлибералнији устав који је Србија имала. Ипак,  уставотворац је убрзо, баш због своје слободоумности и прокламовања либералних вредности још пре скоро два века, платио високу цену – прогонством и заборавом. Кнез Милош Обреновић га је „преко ноћи” пензионисао и протерао из Београда, а по сопственој вољи Давидовић долази у Смедерево, где је самовао у беди, заборављен од свих. Након три године, тачније 25. марта 1838, умире у 48. години, лишен достојанства и сахрањен недостојно човека – на ледини његовог имања. Његова смрт није била вест у Србији, а нису је објавиле ни „Новине сербске”, прве српске новине које је управо он покренуо и био први уредник. Тек по завршетку Милошеве владавине необележени гроб је пронађен и посмртни остаци пребачени на смедеревско гробље. Уследио је нови заборав, а тек приликом обележавања 50 година од смрти, 1888. године, надгробна плоча од студеничког мермера уздигнута је око 20 центиметара од земље, а у камени опсег уграђена гвоздена ограда. Тако је било до данас, а садашња обнова уследила је након 136 година.