На пиће код Тркље

Уз херцеговачке друмове знатижељно око и истраживачка душа наћи ће безброј прича, трагова, сведочанстава о времену, људима, навикама. Постоје ту споменици, крајпуташи, путокази, грађевине новијег и старијег датума. А саставни део свих друмова, били они стари или нови, прашњави или модерни, свуда у свету, па и у каменитој и древној Херцеговини, јесу и кафане, биртије, ресторани и дућани. Ово је прича о једном од таквих места, о кафани у Коритима која, уз пут који спаја Билећу и Гацко, ради пуних осамдесет година и која је још од 1928, када је отворена, постала неизоставан део живота мештана овог краја. И не само мештана већ и хиљада путника који су или с намером или пуким случајем за све ово време ту нашли освежење.

(/slika2)У кафани „Ускок” већ четрдесет две године госте дочекује и испраћа Новка Тркља, па је то место и познато управо по овој стаменој жени. Обично Херцеговци кажу да иду „на пиће код Новке”. А Новка, иако већ „троши” седму деценију живота гостејош дочекује и испраћа са истим осмехом и гостољубивошћу. Приповеда како је њен свекар Томо са браћом 1921.почео да зида кућу поред пута у којој су 1928. отворили биртију и дућан. Пиће, вино и ракију довозили су у меховима запрегом из Конавала. По текстилну робу и остале потрепштине ишло се у Сарајево где су јеврејски трговци радили „на велико”. Пошиљка је железницом стизала у Билећу, а онда би се запрежним колима довозила до дућана. И данас породица Тркља чува старе „тефтере” и трговачке књиге из времена Краљевине.

– Трговина и кафана добро су радили, ту се могло наћи свега што је требало овом нашем народу. Све је текло добро до 1941. године када су свекра Тому и његовог брата Ђоку усташе, заједно са још 132 Србина из Корита бациле у злогласну Корићку јаму.Тада је свекрва Анђа са децом избегла у Црну Гору а кућа, кафана и радња су опљачкане, прича Новка.

Оставши сама са децом, Анђа након рата наставља породични посао. Била је то прва приватна кафана којој су тадашње комунистичке власти у Херцеговини издале дозволу за рад. Када је стасао, син Милан, по занимању возач, није показивао занимање да се прихвати кафеџијског посла, али је свекрву наследила тада деветнаестогодишња снаја Новка. Од тада до данас кафана ради у истој кући, на истом месту, а и амбијент није много измењен. Занимљиво је да испод кафанског пода постоји пећина мањих димензија у којој се пре постојања модерних фрижидера хладило пиће. Кажу љубитељи капљице, ниједан фрижидер не може постићи тако угодну температуру какво је било пиво или вино расхлађено у овој пећини.

(/slika3)– Овде неки гости долазе већ четрдесет година и многи ми кажу да не би ни долазили када бих кафану реновирала, украсила је у неком модерном стилу. А није ово лак посао. Није све у томе да госту донесете пиће или ставите тањир пред њега, човеку некад треба помоћ, савет, пријатељска реч. Дешавало се да готово и не спавам, прича Новка Тркља.

Присећа се времена великих зима, када би путеви данима били завејани, а није било модерне механизације да их очисти. Тада би не само кафана већ и цела кућа постала уточиште за путнике, возаче, жене с децом који би се затекли у путу.

У Новкино гостопримство уверили су се многи путници, а на листи њених гостију су и бројна позната имена: писци, пореклом Херцеговци, Момо Капор и Радослав Братић, глумци Бата Живојиновић, Драган Бјелорглић, певачица Лепа Лукић. Миодраг Петровић Чкаља је са породицом редовно свраћао када би кроз Херцеговину путовао у своју викендицу на мору. Било је и помало необичних посета.

– Једном је свратио мени непознат господин са црним „мерцедесом”. Затражио је јело, али је замолио да му точимо вино које је сам понео. Мало се распитивао о селу и отишао. Недуго потом стигла је милиција, питали су ме шта је причао човек који је управо отишао. Тек касније сам сазнала да је то био Александар Ранковић, присећа се Новка.

Иначе, каже, за сво време њеног рада полиција је изузетно ретко у њеној кафани морала да интервенише.

– Треба знати са човеком, чак и ако је попио мало више, увек се може наћи начина да се избегне сукоб, уверљива је Новка која и данас не посустаје. Каже, још она мора бити та која ће последња изаћи и затворити кафану. А највећа награда за сав рад и труд су јој бројни поздрави које и данас прима из свих крајева бивше државе, од Словеније до Македоније. Чак су јој и у време најтежих сукоба у Босни и Херцеговини, радио-везом њени некадашњи гости Хрвати или Бошњаци слали поздраве.

Новка жали за „старим временима” када су људи били веселији, расположенији за дружење, песму. Сада свако некуд жури и нема времена ни за шта.

Из старе кафане, ипак, и данас се често заори херцеговачка „ганга”. Новка каже, најлепше је кад се окупи добро друштво па се и загусла, јер она посебно воли гусле. Тако ће бити док још Новка ради. Јер, како сама каже, породица, супруг и деца јој помажу и подржавају је, али нико од њих није заинтересован да настави традицију најстарије херцеговачке кафане.